СЛАВА СЛАВИ

Мој отац има 82 године.
Некако се у време слава, као Божијом вољом, сложимо.
Ми смо врло необична породица. Породица која је остала кошница чак и када је формирала своје породице. Матица нас најаче привлачи и још увек окупља.

Само док се сложимо, организујемо и покренемо - после све крене.
Мама прави јела за Алимпија Столпника: пребранац, посну сарму ( сложи као турску баклаву у излогу посластичарнице), а велемајстор је за пуњену суву папирку и све паприка варијанте.
Сестра насложи посне пите: од године до године и према договору: с печуркама, слатким купусом, празилуком, кромпиром, спанаћем...
Ја сам задужена за славско жито, колач и колаче, укључив обавезну баклаву.
Ове године ми је баш свака врста - многе су настале из импровизације што природнијим воћним и чоколадним укусима, једноставним измишљањем свих врста облика који треба да се нађу на чипкастом , славском овалу. Да, као старија ћерка и за оно што највише волим - одлазак са домаћином, мојим оцем у цркву. Тај тренуак не бих дала ни за шта на свету.
Некако се сви орасположимо на дан славе -све иде уз смех, шале и заједничке успомене и безброј кафа до првог госта.
Многе видимо једном у години, други су посебно драги ових дана.
Увек буде и покоје изненађење, да се појави неки гост који је почео из неког разлога да прескаче славу, па се (по)врати. Буде, Богу хвала, и нових - гостију домаћинових унука.
И буде тако лепо, тако мирно и свечано и богобојазно, да испраћај гостију увек дође прерано.
Исте вечери у слози све расклонимо за сутрашњу трпезу кад долазе "домаћи" гости, комшилук и пријатељи са малом децом који желе да избегну ударну гужву прве славске вечери.
Гледајући нас како сложно послујемо, мој се осамдестдвогодишњи отац лати породичних албума са фотографијама и растужи силно, јер осећа и не зна хоће ли дочекати следећу славу. Таква су времена, одлазе и много млађи, као што нам на славама већ нема толико драгих пријатеља, забeлежених у албумима.
У СУСРЕТ БОЖИЋУ