НАТО - САМОЗВАНИ СВЕТСКИ АРБИТАР
Московски "Фонд стратешке културе" организује 12.децембра (субота) у 11 часова у Медија
центру (Теразије 3) тематску конференцију на тему „НАТО поход на Балкан – следећи кораци“.
Најављени су компетентни и стручни учесници, познаваоци војних и геостратешких прилика:
мр Ања Филимонова, главни и одговорни уредник Фонда стратешке културе, проф. др Бранко Крга, генерал-пуковник у пензији, Спасоје Смиљанић, генерал-пуковник у пензији, др Радован Радиновић, генерал-потпуковник у пензији, Јован Милановић, генерал-потпуковник у пензији, Лука Кастратовић, генерал-мајор у пензији, проф. др Светозар Радишић, пуковник у пензији, Мирослав Јовановић, пуковник у пензији, др Милош Јовановић, професор, проф. др Слободан Антонић, професор, Фонд стратешке културе, др Предраг Ћеранић, професор, Александар Павић, политиколог, Фонд стратешке културе, Горан Јевтовић, пуковник у пензији, Фонд стратешке културе, др Златоје Терзић, генерал-потпуковник у пензији.
У позиву за догађај дате су и уводне смернице скупа у којима се каже да се престанком биполарности у међународним односима почетком последње деценије 20.века, као логично наметнуло питање оправданости даљег опстанка НАТО. Међутим, није само та контроверза заокупљала пажњу, већ и шта је то што је утицало да НАТО не само опстане него и јача, и поред снажне улоге ОЕБС-а као својеврсног система колективне безбедности. Како то да један хладноратовски блок, који је прокламовао одбрамбену стратегију, нестанком другог блока излази из свог геофизичког простора и почиње да делује као инструмент у решавању криза на територијама земаља изван његових граница (дејства НАТО на просторима претходне Југославије). Како је могуће да се један блок који представља полугу за остваривање интереса једног, мањег броја земаља, повезаних идеолошким, политичким и другим интересима, појављује као репрезент универзалне међународне организције – УН. Иако излази из ових контроверзи нису нимало лаки и једноставни, разлози фактичког стања могу се уочити врло јасно у следећим чињеницама: (1) НАТО се крајем 20. и у првој деценији 21. века наметнуо светској организацији по принципу „победник одређује правила“, (2) као потврда идеолошко-интересне обојености савеза, НАТО види не само у свом опстанку већ и у знатном ширењу, (3) НАТО се ставио у улогу светског арбитра у решавању међудржавних али и унутардржавних проблема у светској заједници. Ширење НАТО на Исток многи сматрају, а то су потврдили време и догађаји, тенденцијом јачања униполаризма у међународним односима и блокадом Русије, тј. спречавања њеног повратка као моћне силе у европске и светске токове. Гротексност ширења НАТО на Исток је постала очигледна још у једној давнашњој изјави бившег генералног секретара тог блока, Дагласа Хејга: „ Најважнији разлог ширења НАТО јесте тај што су два рата у 20. веку започета на простору између источних граница Немачке и западних граница СССР-а. Морају се померити грудобрани слободе и демократије на Исток, како би се нови ратови спречили.“ Геополитички посматрано НАТО је агресијом на Савезну Републику Југославију први пут прешао границу између Запада и Истока. Запосео је једну од најважнијих војних геостратешких тачака на планети и стварањем дуго жељене базе на Балкану створио мостобран за нове војне, источније интервенције. Преседан за напад на земљу изван уговорног подручја Алијансе, употреба војне силе без одобрења Савета безбедности УН, ширење на Исток, дакле промена улоге НАТО у складу са новом стратегијом изградње глобалног система под администрацијом једне силе – били су прави циљеви агресије противу СРЈ. У међувремену, САД и НАТО су на Балкану формирале војне базе и оне су део јединственог система војних база у Европи, који се употпуњује са тзв. антиракетним у источном делу континента и осталим капацитетима од Балтика до Анадолије. Најновије проширење Алијансе, које је сасвим извесно упућивањем званичног позива Црној Гори (02.12.2015.) тако да ће ускоро бити 29 чланица савеза, потврђује напред наведене ставове. Успостављање својеврсног (и новог) источног фронта од стране западних, НАТО сила, тешко да се може сместити у концепт одбране од тероризма. Тероризам се, као што и досадашња искуства показују, не сузбија фронтовима и интерконтинеталним ракетама
Најављени су компетентни и стручни учесници, познаваоци војних и геостратешких прилика:
мр Ања Филимонова, главни и одговорни уредник Фонда стратешке културе, проф. др Бранко Крга, генерал-пуковник у пензији, Спасоје Смиљанић, генерал-пуковник у пензији, др Радован Радиновић, генерал-потпуковник у пензији, Јован Милановић, генерал-потпуковник у пензији, Лука Кастратовић, генерал-мајор у пензији, проф. др Светозар Радишић, пуковник у пензији, Мирослав Јовановић, пуковник у пензији, др Милош Јовановић, професор, проф. др Слободан Антонић, професор, Фонд стратешке културе, др Предраг Ћеранић, професор, Александар Павић, политиколог, Фонд стратешке културе, Горан Јевтовић, пуковник у пензији, Фонд стратешке културе, др Златоје Терзић, генерал-потпуковник у пензији.
У позиву за догађај дате су и уводне смернице скупа у којима се каже да се престанком биполарности у међународним односима почетком последње деценије 20.века, као логично наметнуло питање оправданости даљег опстанка НАТО. Међутим, није само та контроверза заокупљала пажњу, већ и шта је то што је утицало да НАТО не само опстане него и јача, и поред снажне улоге ОЕБС-а као својеврсног система колективне безбедности. Како то да један хладноратовски блок, који је прокламовао одбрамбену стратегију, нестанком другог блока излази из свог геофизичког простора и почиње да делује као инструмент у решавању криза на територијама земаља изван његових граница (дејства НАТО на просторима претходне Југославије). Како је могуће да се један блок који представља полугу за остваривање интереса једног, мањег броја земаља, повезаних идеолошким, политичким и другим интересима, појављује као репрезент универзалне међународне организције – УН. Иако излази из ових контроверзи нису нимало лаки и једноставни, разлози фактичког стања могу се уочити врло јасно у следећим чињеницама: (1) НАТО се крајем 20. и у првој деценији 21. века наметнуо светској организацији по принципу „победник одређује правила“, (2) као потврда идеолошко-интересне обојености савеза, НАТО види не само у свом опстанку већ и у знатном ширењу, (3) НАТО се ставио у улогу светског арбитра у решавању међудржавних али и унутардржавних проблема у светској заједници. Ширење НАТО на Исток многи сматрају, а то су потврдили време и догађаји, тенденцијом јачања униполаризма у међународним односима и блокадом Русије, тј. спречавања њеног повратка као моћне силе у европске и светске токове. Гротексност ширења НАТО на Исток је постала очигледна још у једној давнашњој изјави бившег генералног секретара тог блока, Дагласа Хејга: „ Најважнији разлог ширења НАТО јесте тај што су два рата у 20. веку започета на простору између источних граница Немачке и западних граница СССР-а. Морају се померити грудобрани слободе и демократије на Исток, како би се нови ратови спречили.“ Геополитички посматрано НАТО је агресијом на Савезну Републику Југославију први пут прешао границу између Запада и Истока. Запосео је једну од најважнијих војних геостратешких тачака на планети и стварањем дуго жељене базе на Балкану створио мостобран за нове војне, источније интервенције. Преседан за напад на земљу изван уговорног подручја Алијансе, употреба војне силе без одобрења Савета безбедности УН, ширење на Исток, дакле промена улоге НАТО у складу са новом стратегијом изградње глобалног система под администрацијом једне силе – били су прави циљеви агресије противу СРЈ. У међувремену, САД и НАТО су на Балкану формирале војне базе и оне су део јединственог система војних база у Европи, који се употпуњује са тзв. антиракетним у источном делу континента и осталим капацитетима од Балтика до Анадолије. Најновије проширење Алијансе, које је сасвим извесно упућивањем званичног позива Црној Гори (02.12.2015.) тако да ће ускоро бити 29 чланица савеза, потврђује напред наведене ставове. Успостављање својеврсног (и новог) источног фронта од стране западних, НАТО сила, тешко да се може сместити у концепт одбране од тероризма. Тероризам се, као што и досадашња искуства показују, не сузбија фронтовима и интерконтинеталним ракетама
0 Коментари