СРБИЈА ПАМТИ
Најстрашнија реч за крвнике јесте памћење.
Ми смо некада били народ.
Знали смо ко је са друге стране ако пуца у нас.
17 година ти исти који су нас засули смрћу и умирањем - што дође на исто - покушавају да нас убеде у своје "посебне" разлоге због којих су будућим генерацијама посејали зло. У кожи јагњета нам се привлаче и облизују се над полуусмрћеном жртвом.
Машу нам поглављима и пријемима у своје "одабрано" друштво - друштво убица, где Србима није место. Одакле Срби са трона оснивача и владара треба да их најуре у неку нову Америку и Аустралију - за отпаднике.
Ако се надају опросту, још га нису затражили.
Нису очистили земљу, коју су засејали смрћу и гробовима њених недужних грађана.
Нису се ни исповедили ни покајали.
Својим су посетама наставили да газе ране наших бранилаца и недужних жртава.
Нико их није звао. Дошли су сами, наметнули се као гости.
Везали су нам поново и руке и ноге и уста. И својим стопама крвника извршили дипломатски десант, сишли на свету земљу другом силом. Отворили су себи врата даљинским управљачима и незвани се позвали у госте код домаћина који за њих немају осмех нити добродошлицу. Силници не хају за то.
Памте деца Србије којима је тада погинуо брат, отац, тетка и стрина.
Памте барјаци.
Нисмо заборавили кревељење портпарола НАТО алијансе из Брисела Џејмија Шеја док је признавао или оспоравао "колатералне штете" у Србији из осветљеног прес-центра "центра Европе", како ових дана оплакују жртве безумних терориста.
Терористе стигли терористи.
И небо, наравно, плаче. Бог је једини на нашој страни.
Нисмо заборавили и не можете нам ништа.
Проћи ће ово слуђивање народа.
Можда не знате, можда су вам скупо плаћени локатори прећутали, те 1999.године родило нас се највише!
На смрт Срби одговарају животом!
Обновили смо Обилиће и Сановиле, "милосрдни" Западе.
Рођени из крви, они ће памтити - наше најбројније покољење рођено из пркоса смрти.
А памћење наше, смрт је крвника наших.
Изгубљене животе и купљене душе нам не можете ни вратити ни платити.
За живот последњег Американца и "Европљанина" прелећете океане и континенте, рушите трагове древних цивилизација, сејете смрт и рат где се појавите, а једном народу "с почетка света" бисте да затрете сећање.
Памти вас сваки парк и ливада, мостови, зграде у којима смо живели и радили.
Пријатељи не изводе децу на стрељање.
Пријатељи не бомбардују фашисте на туђој територији. Да смо тада запамтили, историја нам се не би понављала.
Све вам је узалуд.
Сувише сте ружних успомена посејали, да бисмо вас икада заборавили.
Бесконачном низу зала којим печатите српску несрећу придружује се и најављено изрицање правоснажне пресуде првом председнику Републике Српске, др Радовану Караџићу управо на онај дан када сте подигли своје црне птице са смртоносним товарима на малену Србију. Било вас је 18 удружених злочиначких држава на једну.
Радована управо озлоглашени, пристрасни НАТО (не)суд крунише за највећег хероја модерне српске историје, раме уз раме са пилотима који су пали за слободно небо Отаџбине у обрачуну са технички, оружано и бројно надмоћнијим непреијатељем, Миланом Тепићем, браниоцима Кошара.
Ми смо некада били народ.Знали смо ко је са друге стране ако пуца у нас.
17 година ти исти који су нас засули смрћу и умирањем - што дође на исто - покушавају да нас убеде у своје "посебне" разлоге због којих су будућим генерацијама посејали зло. У кожи јагњета нам се привлаче и облизују се над полуусмрћеном жртвом.
Машу нам поглављима и пријемима у своје "одабрано" друштво - друштво убица, где Србима није место. Одакле Срби са трона оснивача и владара треба да их најуре у неку нову Америку и Аустралију - за отпаднике.
Ако се надају опросту, још га нису затражили.
Нису очистили земљу, коју су засејали смрћу и гробовима њених недужних грађана.
Нису се ни исповедили ни покајали.
Својим су посетама наставили да газе ране наших бранилаца и недужних жртава.
Нико их није звао. Дошли су сами, наметнули се као гости.
Везали су нам поново и руке и ноге и уста. И својим стопама крвника извршили дипломатски десант, сишли на свету земљу другом силом. Отворили су себи врата даљинским управљачима и незвани се позвали у госте код домаћина који за њих немају осмех нити добродошлицу. Силници не хају за то.
Памте деца Србије којима је тада погинуо брат, отац, тетка и стрина.
Памте барјаци.
Нисмо заборавили кревељење портпарола НАТО алијансе из Брисела Џејмија Шеја док је признавао или оспоравао "колатералне штете" у Србији из осветљеног прес-центра "центра Европе", како ових дана оплакују жртве безумних терориста.
Терористе стигли терористи.
И небо, наравно, плаче. Бог је једини на нашој страни.
Нисмо заборавили и не можете нам ништа.
Проћи ће ово слуђивање народа.
Можда не знате, можда су вам скупо плаћени локатори прећутали, те 1999.године родило нас се највише!
На смрт Срби одговарају животом!
Обновили смо Обилиће и Сановиле, "милосрдни" Западе.
Рођени из крви, они ће памтити - наше најбројније покољење рођено из пркоса смрти.
А памћење наше, смрт је крвника наших.
Изгубљене животе и купљене душе нам не можете ни вратити ни платити.
За живот последњег Американца и "Европљанина" прелећете океане и континенте, рушите трагове древних цивилизација, сејете смрт и рат где се појавите, а једном народу "с почетка света" бисте да затрете сећање.
Памти вас сваки парк и ливада, мостови, зграде у којима смо живели и радили.
Пријатељи не изводе децу на стрељање.
Пријатељи не бомбардују фашисте на туђој територији. Да смо тада запамтили, историја нам се не би понављала.
Све вам је узалуд.
Сувише сте ружних успомена посејали, да бисмо вас икада заборавили.
Бесконачном низу зала којим печатите српску несрећу придружује се и најављено изрицање правоснажне пресуде првом председнику Републике Српске, др Радовану Караџићу управо на онај дан када сте подигли своје црне птице са смртоносним товарима на малену Србију. Било вас је 18 удружених злочиначких држава на једну.
Радована управо озлоглашени, пристрасни НАТО (не)суд крунише за највећег хероја модерне српске историје, раме уз раме са пилотима који су пали за слободно небо Отаџбине у обрачуну са технички, оружано и бројно надмоћнијим непреијатељем, Миланом Тепићем, браниоцима Кошара.
0 Коментари