ДОДИРИ СА ПОСВЕТОМ

Док ледена киша шиба о шофершајбну, а брисачи те неке зиме с муком успевају да рашчисте стакла, у колима је топло и распевано, спокојно некако и тужно.
И тада с радија крене та песма, коју, мени драга рука појача и запева је од речи до речи: "К`о памук руке твоје нежне, још памтим кад ми дођеш недељом ..." Више од хиљаду речи, мора суза, та храброст певања, кад само срце проговори , та блиска несрећа младог бића, драгог и блиског, просто разара. Увек сам јаче тужила туђе од својих туга.

Њено срце пева сваку реч као своју и видим слике једне младеначке, дубоке и, на свој начин, страшне љубави. Како само љубав може да буде страшна.
Не могу да помогнем. Не могу ни себи, на које наваљује то бреме туге силовито, као река кад се излије и поплави.
Њено срце пева, јер она никад не плаче. А у њеном гласу, тако пуном страсти, видим слике, као да сам била тог пролећа и зиме, далеко негде, у граду, који тек однедавно помиње с љубављу, који је испуњавао грозом актуелности, а, ето, успео је да опстане у њеном сећању као далека , независна од свега, и на свој начин, драга успомена, део неког времена младости ...
И, живот тече свакога дана својом колотечином. Чини се све у реду. А довољан је звук да подсети на оно нешто увек недостајуће и да се срце стегне у грудву, да се све надубље скривено покаже.
"Тако и камен плаче Чини се сув одозго, а взда се нађе мало росе с доње стране ." - Како је написао велики Михајло Лалић.

      Оној коју волим највише на свету - "додир(и) с посветом"