КО НАМ ЈЕ АМПУТИРАО СОЛИДАРНОСТ?
Једнога дана у једном аутобусу једноме дечаку нико није хтео ни смео да помогне.
Он се само случајно, враћајући се са тренинга, нашао на мети палица разуларених хулигана.
Бавио се здравим стварима, деловао је спокојно и нормалноо, нико му није сметао и, вероватно је, да нехотице неког гурне ако прикочи аутобус, научен да се извине.
Био је само пристојан.
Тада су у аутобус упали они.
Почели су да га гурају, ћутао је, видевши с ким има посла.
Онда су му наувкли капуљачу на главу и пресамићивали се од смеха.
Остали путници су се завлачили у своје оковратнике и буљили у прозоре.
Бацили су му ранац с опремом у ћошак аутобуса.
Устао је, севнула је палица...
Тада су на њега скочили сви јунаци.
НИЈЕ РЕАГОВАО ЧАК НИ ВОЗАЧ АУТОБУСА.
Није се одупр`о нико.
Људи су гледали своја посла.
Могао је мета малолетника који су изашли у групи "да бију" бити ма ко од њих, њихов син, унук. Опет не би реаговали.
На последњој станици аутобуса, кад је све већ било готово, а багра се разбежала, сапутници претученог момка су му пришли да провере како је, да ли је жив.
Било их је много више него што је бројала малолетничка банда расположена за убијање доколице.
Поређење се намеће само: гледала сам синоћ по ко зна који пут Иствуда у филму "Гранд торино". Старац је неустрашиво заштитио Хмонга, свога комшију. Замерио се банди која није презала ни од чега да Таоа учини својим. На крају се, знајући да су му дани одбројани, жртвовао да му обезбеди какву-такву будућност...
Као народ, увек смо гајили култ јунака. Јунак у српском народном предању штитио је слабије од себе и није на њих ударао. Народ смо који се увек дизао на силнике.
Шта нам се то догодило, какав се то страх увукао у нас да окрећемо главу од зла које је снашло ближњег, али анатемишемо кад нам други не прискоче у помоћ? Ко нам је ампутирао солидарност?
Да смо у већој мери спремни да помогнемо (заштитимо, пружимо, па и спасемо ако треба), и свет око нас би изгледао подношљивији. Разлике су све.
Колико смо спремни на то, сведоче примери насиља на која нисмо реаговали, а били смо ту.
Он се само случајно, враћајући се са тренинга, нашао на мети палица разуларених хулигана.
Био је само пристојан.
Тада су у аутобус упали они.
Почели су да га гурају, ћутао је, видевши с ким има посла.
Онда су му наувкли капуљачу на главу и пресамићивали се од смеха.
Остали путници су се завлачили у своје оковратнике и буљили у прозоре.
Бацили су му ранац с опремом у ћошак аутобуса.
Устао је, севнула је палица...
Тада су на њега скочили сви јунаци.
НИЈЕ РЕАГОВАО ЧАК НИ ВОЗАЧ АУТОБУСА.
Није се одупр`о нико.
Људи су гледали своја посла.
Могао је мета малолетника који су изашли у групи "да бију" бити ма ко од њих, њихов син, унук. Опет не би реаговали.
На последњој станици аутобуса, кад је све већ било готово, а багра се разбежала, сапутници претученог момка су му пришли да провере како је, да ли је жив.
Било их је много више него што је бројала малолетничка банда расположена за убијање доколице.
Поређење се намеће само: гледала сам синоћ по ко зна који пут Иствуда у филму "Гранд торино". Старац је неустрашиво заштитио Хмонга, свога комшију. Замерио се банди која није презала ни од чега да Таоа учини својим. На крају се, знајући да су му дани одбројани, жртвовао да му обезбеди какву-такву будућност...
Као народ, увек смо гајили култ јунака. Јунак у српском народном предању штитио је слабије од себе и није на њих ударао. Народ смо који се увек дизао на силнике.
Шта нам се то догодило, какав се то страх увукао у нас да окрећемо главу од зла које је снашло ближњег, али анатемишемо кад нам други не прискоче у помоћ? Ко нам је ампутирао солидарност?
Да смо у већој мери спремни да помогнемо (заштитимо, пружимо, па и спасемо ако треба), и свет око нас би изгледао подношљивији. Разлике су све.
Колико смо спремни на то, сведоче примери насиља на која нисмо реаговали, а били смо ту.
0 Коментари