КУЋНИ БИОСКОП

У (су)лудом и суманутом добу које ме запало, једину утеху налазим у трагању. Као Диоген, палим фењер усред дана и тражим вредно налажења. Откривам. И то је једина утеха бесмисленог живота, који живимо и који смо предали у руке инквизиторима.

Зар није филмска драма пензионисаног пилота који се са супругом и дететом баца с прозора солитера, заборавивши све људске улоге отете му на начин који не успева да дешифрује? Дете преживи са ужасним повредама и вероватно вечним ранама на души.
Зар се другачије може, него кроз неки будући филм који ће их овековечити, макар узгредно, поднети помисао да је неки изгладнели, очајни син убио своје остареле, онемоћале и исто тако изгладнеле родитеље, не могући да замисли низ наредних паћеничких дана у сиротињској осами недостојног живота?
Зар је могуће другачије, осим на радаљину екрана, поднети помисао да мајка убије дете којем нема шта да пружи, чиме да га нахрани, а онда и себе?
Могуће је. На филму. То значи искључити се из тривијалне стварности и од ужасне патње и пострадања направити универзалну причу, за све. Ово је и разлог и оправдање.
Све то видећу на филму.
Ако пожелим да искључим нечију стварност, имам дугме "стоп".
Не треба ми датум, локација ни време.
Све људске приче су и опште и наше. Ове око нас заслужују свој филм. Само још да нађу режисера. А режисери продуцента. А продуценти "средства". Тако се каже.
Да прикажу некоме ову нашу јаву, на коју смо ми огуглали.
Тамо негде у свету.

Сурчин

Можда свет схвати нашу драму, кад се ми затварамо у своје кућне биоскопе, сањајући и очајнички желећи да је све што се око нас и нама догађа само филм.
Колико нас мало дели од филма?