ЉУДИ СА "ПОДСТАНАРИМА"
Чекам аутобус на силном пљуску.
Дотрчава жена са изразом лица као да ме добро познаје, пуних уста речи.
Међутим, она, иако гледа кроз мене, као да се не обраћа мени.
Погледам боље да можда раменом не придржава мобилни телефон, па с неким прича. Не прича. Не прича ни са мном. Ни са неким иза мене. Сита се исмеја и исприча - са собом самом.
Није то ни тако лоше, помислих.
Ипак, побегох у други крај аутобуса.
Седим иза проседе лепо фениране госпође, која се повремено загледа у стакло, те јој видим скупоцене наочаре за вид.
Загледам се и приметим да гестикулира стаклу, као да се некоме обраћа.
Протрљам очи, она се окреће на супротну страну, њене се усне убрзано мичу, не жваће, брате, прича. Прича са собом, саговорника нема, седи сама на предњем седишту.
Наставим да посматрам - објашњава она нешто некоме кога види час у стаклу, час до себе, и просто се заледим.
Јес` да пада киша, суморно је, тешко време, потоп, али што је много много је, мислим. Људи моји, шта је са овим светом?
Наизглед нормални људи, а, очигледно имају проблем са "подстанарима". Добра страна је што, можда, тако никад нису усамљени. Уосталом, само они знају како им је.
Али два случаја један за другим, то не може свакоме да се деси.
Започињу људи разговоре по градском превозу и на свим местима са непознатим особама. Почну од примедбе, заврше с исповестима. Очигледно су жељни разговора. Кад их посматраш са стране, буде ти јасно као дан.
Можда је боље свугде ићи са "подстанаром". Питаш га за савет, објашњаваш му, ћаскаш. Можда је боље кад је таквих све више.
А ћутолози их гледају са стране. Вероватно се у себи захвале Богу што још нису дошли у тај стадијум. Утеше се. Па се и одмакну, чисто да их не преплави талас туге и сажаљевања.
А ти са "подстанарима" као по правилу некако имају стила: у ова тако тешка времена врло су пристојно одевени, уредни и остављају утисак на посматрача. Као да га нешто прикује за њега. И уместо да доживи нешто, посматрач га улови како прича сам са собом. Можда су то некакве посебне дискусије или убеђивања, виспрене расправе, објашњења.
Како им се и када догодило да им измакне контрола, да ли причају са собом само кад су сигурни да их нико не познаје, како се понашају на послу, ако уопште раде? Како они живе и где је њихово место? Питања је безброј, а осећање једно : "Животе!"
Међутим, она, иако гледа кроз мене, као да се не обраћа мени.
Погледам боље да можда раменом не придржава мобилни телефон, па с неким прича. Не прича. Не прича ни са мном. Ни са неким иза мене. Сита се исмеја и исприча - са собом самом.
Није то ни тако лоше, помислих.
Ипак, побегох у други крај аутобуса.
Седим иза проседе лепо фениране госпође, која се повремено загледа у стакло, те јој видим скупоцене наочаре за вид.
Загледам се и приметим да гестикулира стаклу, као да се некоме обраћа.
Протрљам очи, она се окреће на супротну страну, њене се усне убрзано мичу, не жваће, брате, прича. Прича са собом, саговорника нема, седи сама на предњем седишту.
Наставим да посматрам - објашњава она нешто некоме кога види час у стаклу, час до себе, и просто се заледим.
Јес` да пада киша, суморно је, тешко време, потоп, али што је много много је, мислим. Људи моји, шта је са овим светом?
Наизглед нормални људи, а, очигледно имају проблем са "подстанарима". Добра страна је што, можда, тако никад нису усамљени. Уосталом, само они знају како им је.
Али два случаја један за другим, то не може свакоме да се деси.
Започињу људи разговоре по градском превозу и на свим местима са непознатим особама. Почну од примедбе, заврше с исповестима. Очигледно су жељни разговора. Кад их посматраш са стране, буде ти јасно као дан.
Можда је боље свугде ићи са "подстанаром". Питаш га за савет, објашњаваш му, ћаскаш. Можда је боље кад је таквих све више.
А ћутолози их гледају са стране. Вероватно се у себи захвале Богу што још нису дошли у тај стадијум. Утеше се. Па се и одмакну, чисто да их не преплави талас туге и сажаљевања.
А ти са "подстанарима" као по правилу некако имају стила: у ова тако тешка времена врло су пристојно одевени, уредни и остављају утисак на посматрача. Као да га нешто прикује за њега. И уместо да доживи нешто, посматрач га улови како прича сам са собом. Можда су то некакве посебне дискусије или убеђивања, виспрене расправе, објашњења.
Како им се и када догодило да им измакне контрола, да ли причају са собом само кад су сигурни да их нико не познаје, како се понашају на послу, ако уопште раде? Како они живе и где је њихово место? Питања је безброј, а осећање једно : "Животе!"
0 Коментари