ПОНЕКАД И УВЕК - ПИШЕМ, ДАКЛЕ, ПОСТОЈИМ
Ја мислим и осећам, постојим, дакле, пишући.
(Углавном) Све што мислим, напишем. То је мој начин да кажем, реагујем, покажем себи и осталима да постојим.
Најбоље моје стање је уходаност, кад нисам у заостатку с писањем у односу на мисли, осећања и обавезу да нешто напишем.
Писање је моја најунутрашњија потреба.
Оно је, признајем, јаче чак и од мене.
Понекад пишем из потребе, а увек из задовољства.
Верујем у писану реч, много више него у изговорену. Из простог разлога што је писана реч одговорнија и што обавезује. Увек можете да се позовете на написано.
Писање, између осталог, и мења и преображава.
Може да промени ствари, и може да преобрази људе, па и самог писца.
Понекад осетим као да одумирем кад дуже не пишем. Дуже за мене значи кад не пратим догађаје писано, своје мисли или осећања. Тада се они осиле, нeзауздани писаним траговима. Моје биће оставља писане трагове.
Тако је то код мене од рођења.
Сабирем се кад пишем. Радујем се кад пишем. Поделим тугу кад је напишем. Као Сирано де Бержерак.
Писана реч носи некакву тајанствену магију.
Писана реч заноси.
Писана реч може да дотуче.
Писана реч може да разведри.
Писана реч може баш све.
Писана реч може што не може најубојитије оружје.
Писана реч јесте оружје, као мач. Зависи само у чијим се рукама нађе. Као и оружје.
Писана реч може бити лековита, исцелитељска, као што може задати смртоносну рану.
Не морате познавати писца да бисте му веровали.
Можете се занети писцем којег не познајете. Ја најволем Алена Фурнијеа. Написао је једини роман, "Великог Мона" и погинуо млад. Оставио је трага. Пронађите једину магичну књигу овог младог писца, која га је уписала међу највеће магичаре писане речи и приче. Видећете какву је причу измаштао. Није га убило топовско ђуле у Првом светском рату. Ален Фурније остао је један од најомиљенијих и најчитанијих писаца свих времена. Ален Фурније успео је да досегне магију, да је створи речима.
Он је најбољи доказ колико реч може да измашта и створи.
Понекад животарим, али моје биће оживи свим дамарима само док пишем.
Писање је мој живот и одузети ми могућност да пишем је за мене најтежа казна коју могу да замислим.
На срећу, писање је и мој посао.
На (моју) несрећу, постоје људи који се боје мог писања. Јер ја пишем оно што видим. Требају им људи који ће стерилно и неубедљиво писати оно што нису видели, иако бих ја и то боље измаштала (ако треба) од њих.
Међутим, ја ћу свакако писати.
Руке не могу да ми вежу.
Проречено ми је да ћу живети од својих руку - нисам тада разумела пророчанство. Дуго већ живим са њим. Не памтим особу која ми је прорекла такву ствар. Веровала сам да је мислила на неки ручни рад, сматрајући писање нечим узвишенијим. Кад сам почела да пишем, сетила сам се давног пророчанства.
Неко је то видео. Хвала му. Не желим да бежим од свог позвања.
Надам се да ћу срасти с тастатуром, да ћу стићи да запишем све оно што, Богу хвала, навире често таквом бујицом да тешко постижем. Али, не жалим се. Потпуно сам срећна. Свесна да постојим само док пишем. Да дишем док пишем. Да... да...
(Моје ће перо надживети све страхоте. И до самога краја величати само лепоту, која се, понекад, огледа у ружном. "Како би се показала да је само лепота? По чему би се познала?")
0 Коментари