ПРОЛЕЋНЕ ЗАДУШНИЦЕ

Мимоход на градским, сеоским и вршким гробљима 5.марта, нисам, некако, могла да фотографишем.
То је један бесконачни, несагледиви низ утучених људи, осталих без неког блиског свог, са махом икебанама и цветним сузама на рукама, у свечаној поворци. Крећу се ногу пред ногу, док саобраћајци пиштаљкама покушавају да у бесконачне колоне возила заведу ред.

И редови пред црквом за паљење свећа отегли се као афрички питони.
А гробља нема, крију тајне у брезама на блиставом, сунчаном, небесном своду.
И све је мирно, свечано и тихо.
Србија 5.марта на гробљима, најбројнија Србија под земљом и она проређена, преостала у мимоходу на њој.
За последње две године била сам на равно 30 сахрана.
Не могу да се сетим бабина.
Дуго нико у мојој околини није добио принову.
Царује смрт и смрти се клањамо.
Косач нас десеткује, а роде заобилазе.
Није Бог Бог умирања него живота.
Али живот презиремо, не чувамо га, не поштујемо, не клањамо се и не захваљујемо му се.
Окупљамо се на сахранама, гробљима иуличним револуцијама, уместо на литургијама..
Но, јутрос сам узбрала стручак мирисних љубичица, а цветни прах просула је по мени грана џанарике. Устрептало сунце пробудило је маслачке и главице белих рада.
И све је тако бљештаво после студени, кише и једне готово непролазне зиме која се невољко повлачи пред сунцем.