СЛОБОДА ЈЕ НАЈВЕЋА ПОБЕДА

Драга господо антирадикали и бивши радикали, који сте се у то име науживали функционерских привилегија и тражите жртву, изјаснићу се поводом ослобађајуће пресуде др Војиславу Шешељу у Хагу, као што и очекујете. (Као администратор фбе странице и свог блога јасно видим неуобичајено повећање посете данас на оба места, па да вам не останем дужна. И не само због тога, учинила бих то свакако).

Као што сте пре недељу дана, пре, у току и после изрицања пресуде бившем председнику Републике Српске сеирили по телевизијским студијима усред Београда, калкулисали и дурили се - а то се некажњено зове коментарисање - атмосфера је репризирана данас. Прошле недеље се над Србијом иживљавала председница Хелсиншког одбора за људска (не)права, данас је микрофон за неограничену злоупотребу добио србомрзац и осведочени мрзитељ лика и дела, такозвани новинар, Дејан Атанасијевић, а своју прилику ће у вечерњем најгледанијем термину добити и, вероватно, пословично нељубазни нарогушени домаћин Југослав Ћосић. Свака част.
После предигре, која фингира "умерени" и, штавише" уздржани и КРИТИЧКИ став Београда (оног калкулантског, оног испод сваког дна) - што би нас се тицали ставови окружења, Бакира или Колинде? Њихови гласноговорници у Србији нам све (предс)кажу. Толико о слободи мишљења и говора. (Часни изузетак у случају Караџић - наводне равнотеже ради - чинио је аналитичар Ђорђе Вукадиновић. У случају Шешељ-ни тог изузетка није било. Али, изађите, господо, на улице. Питајте народ. Нешто је и он меродаван, зар не?).
После оволиког, нажалост неопходног увода, констатујем, са потпуно неутралног становишта, сем жеље за правдом- да је она задовољена. Жалим што Шешељ данас није био у судници, сигурна сам да би му се председник судског већа које му је судило, Антонети, поклонио, као што је одавно схватио са ким има посла, те оптуженом дозвољавао да каже све што жели, упркос бројним покушајима тужилаштва да му осујете унакрсна испитивања Кандићкиних и сведока српског Суда за ратне злочине. (Вукчевић је утек`о у пензију, Векарића нешто нема, а новоизабрани наследник на месту председника овог суда је поднео оставку - мора да је честитит човек).
Уместо радости што је један Србин у Хагу одбранио себе удружених српско-хашких оптужби, на друштвеним мрежама настављају се инсинуације о некаквој трговини, па и о 12 година одмора, бесплатног ића и пића у Шевенингену.
Оваквом народу какви смо непријатељ не треба! Да се не радујем колико се радујем, постидела бих се. Овако, облаци не могу заклонити сунце. О овој пролазној непогоди толико.
Подсетимо се да је Војислав Шешељ сам отишао у Хаг.
Подсетимо се да је штрајком глађу скоро до смрти (а сигурно са тешким здравственим последицама) извојевао своја основна процесна права, да се као доктор права и правник сам брани.
Подсетимо се понашања српске државе према свом грађанину у међународном суду: Расима Љајића као доживотног, како ствари стоје, председника Комитета за сарадњу са хашким трибуналом.
Подсетимо се да Шешељ од тог Комитета никада није ишта тражио, а и да се Комитет случајно сетио да заштити неко његово наочиглед свих гажено и кршено људско и нељудско право, да би Шешељ ту заштиту одбио. У том смислу је вероватно занимљива прича његовог тима за одбрану. За разлику од српског тужилаштва за ратне злочине које је о српским заточеницима у Хагу уредно достављало Хагу и више него што је тражио.
Огроман део јавности је очекивао да ће тај исти Комитет можда затражити да неки период боравка у шевенингенском истражном затвору Шешељ проведе у Србији - макар да ће поднети захтев да присуствује сахрани своје мајке Данице - али се то, наравно, није догодило.
Напротив, из свих расположивих оруђа Србијом се ширила омраза према хашким заточеницима, који својом борбом ометају пут ка забораву, пут ка ЕУ.
И када је суђење после шест година боравка у тамници почело, главну реч и у судници и у српској јавности водила је Наташа Кандић.
Шта данас рећи?
Војислав Шешељ ослобођен је по свим тачкама оптужнице.
После 12 година тамновања, најмање што је заслужио је поштовање његове борбе са стоглавом хашком аждахом. То му највише дугују они које је створио, посадио у фотеље, обукао у пристојна одела, довео с улице и учинио "факторима". Они који су имали разлога да страхују и од његовог повратка и од његове слободе.Нема им броја. Има их на свим странама.
Али то је већ друга прича. Наша прича. Њу ћемо решавати, од ње не можемо побећи. Она није за Кандићке, Атанасијевиће и Ћосиће, Колинде и Бакире. Она није за Хаг.