ДРЕСУРА РОБОВА
Страни инвеститор се запрепасти кад дође у гостољубиву Србију.
Чуо је он, ал ` није могао баш да верује да је тако у Елдораду робова.
Салутира му га гарда на сурчинском аеродрому. Свирају се химне. Деца у народним ношњама служе га хлебом и сољу.
(Одмах види да нешто с овим народом није како треба. Јавила му извидница, преговарачки менаџмент).
Даје изјаве за телевизије, следе свечана отварања. Прилив на рачун. (Брате, то нема нигде - плате ти да запослиш раднике, и само шене...- јавља блиским сарадницима).
Он долази из иностранства! Човече! Вау!
Потом његов "менаџмент" фор хјуман рисортс бира међу нашим младим стручњацима: да нема ману, без флеке - све најбоље, по могућству и "крштено" неком праксицом, да није баш из клупе... И, сви срећни (буџет мало запомаже, ал` народ ћути, ожежи!). Газда пробрао најбоље, почашћен, као почетник - добио залиху за плате, док не истекне, јер се после пакује - не штима му пословни амбијент...нађе се већ неки нови пословни интерес у арапским земљама или Индији.
Тај газда овде именује своје директоре.
А они какви су, чепе се само док подносе извештаје или примају чланове борда на пропутовању кроз погоне. Раде шта хоће. Имају одрешене руке. Треба само да скоцкају себе, фирму и запослене док су газде у посети, и да реализују телефонске договоре на релацијама Београд - Јерусалим, Лозана, Франкффурт...И то њихово задовољство бележе јавни сервиси којима плаћамо претплату!
А шта кажу наши најбољи дипломци - којима су странци дали шансу? Њих, подразумева се, на "ја(д)вним" сервисима нећемо ни видети ни чути.
Кад истекне "пробни рад" - на неодређено време - сваки, ма како гриз`о, добије отказ уговора. Провидео је, видео колико га газда ескплоатише, ради и ћути, али нема снаге да се насмеши шефу у пролазу и пева корпоративне химне. Довољно је.
Схватио је да за 400 евра, које власнику плаћа његова држава, уосталом, крв и зној треба да пропљује, док његов вршњак из срећне земље из које је инвеститор дошао не улази у канцеларију без десет пута веће плате .
Да може да га шутне већ и због (не)расположења, иако му радни учинак не јењава. Јер, они хоће да се смејеш док те т...е... А Срби традиционални. Посебно млади, школовани са толико муке и одрицања.
Занимљиво, у овим фирмама, где нема протекције, а инвеститор се упознао са ситуацијом, нема много татиних синова и, посебно, не оних са дипломама из Зајечара, Блаца, Митровица. (Ништа зато, ту је држава мајка).
За разлику од државе, они знају да проберу најбоље.
Наша деца не уживају у дресури за робове.
После пар покушаја трајнијег запослења у веееликим страним инвестицијама, буде им јасно да морају да уштеде за карту.
Зашто се чудимо што дијаспора неће да чује за матицу?
Па, то су они, економски мигранти, наша деца, која из Отаџбине нису понела најлепше успомене.
Отерали су их најгори заузевши њихова места и гоничи робова - страни инвеститори.
(То су, ипак, наша деца, не њихова).
Чуо је он, ал ` није могао баш да верује да је тако у Елдораду робова.
(Одмах види да нешто с овим народом није како треба. Јавила му извидница, преговарачки менаџмент).
Даје изјаве за телевизије, следе свечана отварања. Прилив на рачун. (Брате, то нема нигде - плате ти да запослиш раднике, и само шене...- јавља блиским сарадницима).
Он долази из иностранства! Човече! Вау!
Потом његов "менаџмент" фор хјуман рисортс бира међу нашим младим стручњацима: да нема ману, без флеке - све најбоље, по могућству и "крштено" неком праксицом, да није баш из клупе... И, сви срећни (буџет мало запомаже, ал` народ ћути, ожежи!). Газда пробрао најбоље, почашћен, као почетник - добио залиху за плате, док не истекне, јер се после пакује - не штима му пословни амбијент...нађе се већ неки нови пословни интерес у арапским земљама или Индији.
Тај газда овде именује своје директоре.
А они какви су, чепе се само док подносе извештаје или примају чланове борда на пропутовању кроз погоне. Раде шта хоће. Имају одрешене руке. Треба само да скоцкају себе, фирму и запослене док су газде у посети, и да реализују телефонске договоре на релацијама Београд - Јерусалим, Лозана, Франкффурт...И то њихово задовољство бележе јавни сервиси којима плаћамо претплату!
А шта кажу наши најбољи дипломци - којима су странци дали шансу? Њих, подразумева се, на "ја(д)вним" сервисима нећемо ни видети ни чути.
Кад истекне "пробни рад" - на неодређено време - сваки, ма како гриз`о, добије отказ уговора. Провидео је, видео колико га газда ескплоатише, ради и ћути, али нема снаге да се насмеши шефу у пролазу и пева корпоративне химне. Довољно је.
Схватио је да за 400 евра, које власнику плаћа његова држава, уосталом, крв и зној треба да пропљује, док његов вршњак из срећне земље из које је инвеститор дошао не улази у канцеларију без десет пута веће плате .
Да може да га шутне већ и због (не)расположења, иако му радни учинак не јењава. Јер, они хоће да се смејеш док те т...е... А Срби традиционални. Посебно млади, школовани са толико муке и одрицања.
Занимљиво, у овим фирмама, где нема протекције, а инвеститор се упознао са ситуацијом, нема много татиних синова и, посебно, не оних са дипломама из Зајечара, Блаца, Митровица. (Ништа зато, ту је држава мајка).
За разлику од државе, они знају да проберу најбоље.
Наша деца не уживају у дресури за робове.
После пар покушаја трајнијег запослења у веееликим страним инвестицијама, буде им јасно да морају да уштеде за карту.
Зашто се чудимо што дијаспора неће да чује за матицу?
Па, то су они, економски мигранти, наша деца, која из Отаџбине нису понела најлепше успомене.
(То су, ипак, наша деца, не њихова).
0 Коментари