БЕЗ ИЛУЗИЈА
Најречитији одговор је ћутање. Тамо где се очекује- макар наручена - еуфорија.
Откако знам за себе живот доживљавам као сан. Најружнији могући сан. Кошмар.
На тај начин купујем наду. С годинама све мршавију, усахлију и блеђу, скоро авет. Илузија о животу као сну пружа ми последње прибежиште - да ћу се, можда, једног лепог јутра пробудити у нормалном свету, окружењу и држави у којој се људи поштују, уважавају, па, чак и воле, ту и тамо.
Стварност ми, признајем, није подношљива. Не уклапа се у литературу на којој сам васпитана. Руши идоле, а, прибојавам се и ...богове. Ону концепцију у којој нешто има свој телос, смисао.
Свет илузија је исто тако мрачан и непроходан, закрчен гужвом као и онај без снова. Илузије, ипак, имају на свој начин привилеговани. И у том свету су их се многи одрекли и прешалтали се на оне који, како често кажемо, "чврсто ходају на земљи".
Живимо у свету и садашњици који се на историјски најбруталнији начин обрачунава и с илузијама, и с правом појединца на илузије. Свету модерних инквизитора, који ће сањалице (у најлепшем смислу те речи), чим их препозна - отписати и друштвено искључити као неупотребљиве. Онај свет који је почивао на бесконачној енергији сањара потонуо је у неповрат. Проглашен изумрлим и непожељним.
И деца нам се рађају без илузија и могућности сневања. Ми који смо их родили, можемо сачувати само њихове симпатије - као превазиђена врста, заостали и залутали међу "реалисте", али не и наклоност или укључење у некакве овоземаљске послове. Из њихових животних уџбеника активно се прогоне људи с маштом, идејама, утопијама. Њима је сервирана стварност на тањиру за непрестано суочавање с реалношћу суровог живота на земљи. И тога нису поштеђени ни најушушканији, са јаком материјалном предиспозицијом да себи могу и дозволити и приуштити илузије.
Ја најчешће не могу видети будућност. Моје се биће опире слутњи те будућности. Та будућност је закорачила у свет материје као једине стварности. Свако спомињање извесних речи, које нови речници избегавају, јер у редукованом појмовнику света губе своје место у јединој стварности која постоји - а то је она која се може појести, попити, дотаћи, опипати, напипатти...без алтернативе, и не могу се објаснити, укључује тастер за узбуну, као при детекцији ванземаљца.
Ти су се светови, колико јуче, при размени векова поздравили. Светови који су се раздвајали, али некада и често често били врло блиски.
И, као и увек, када су епохе попримале жиг по којем ће се памтити да би се контекстуално дале реконструисати не би ли помагале разумевање времена, на доминантан опис и утисак утицала је у највећој мери економија, која је, преливајући се и прелазећи границе као поплава или зараза, постала светска, планетарна или - фаворизована реч данашњице - глобална. Све је постало глобално, откривљиво, несакривено, неинтимно и невласништво појединца. Доступно свима. На дивљење или осуду.
"Провала" - које не морате ни бити свесни, усликана мобилним телефоном или скривеном камером - може вам донети светску славу и милионе "прегледа" у глобалним "друштвеним" медијима. Ви не морате ни бити важни - свет који вас слави ће пролазити поред вас не препознајући вас, јер не претпоставља да ви можете ходати улицама којима и он, неће вам тражити аутограм, ви ћете бити један ухваћени тренутак свеопштег времена и његова видљива и гласно изречена "мисао" у свету без икаквих мисли, у свету обожавања заблуда, управо ви, илузиониста, можете бити највећа светска илузија. Али то неће донети олакшање, као што неће ни бекство од стварности.Бићете онај тренутак звани "пет минута свачије славе", без имена, очију и лика - херој дана на планети "тиског цвета". Света коме је отета историја, прошлост, осуђеног само на час садашњи. У њему таквом, ишта трајно нема никакав смисао, јер неће задржати ичију пажњу. То је и холограм света којем није ни потребно да постоји, који је некад био и заборавио да је уопште постојао.
"Прах си и у прах ћеш се вратити".
Да ли је заиста тако?
Откако знам за себе живот доживљавам као сан. Најружнији могући сан. Кошмар.
На тај начин купујем наду. С годинама све мршавију, усахлију и блеђу, скоро авет. Илузија о животу као сну пружа ми последње прибежиште - да ћу се, можда, једног лепог јутра пробудити у нормалном свету, окружењу и држави у којој се људи поштују, уважавају, па, чак и воле, ту и тамо.
Стварност ми, признајем, није подношљива. Не уклапа се у литературу на којој сам васпитана. Руши идоле, а, прибојавам се и ...богове. Ону концепцију у којој нешто има свој телос, смисао.
Свет илузија је исто тако мрачан и непроходан, закрчен гужвом као и онај без снова. Илузије, ипак, имају на свој начин привилеговани. И у том свету су их се многи одрекли и прешалтали се на оне који, како често кажемо, "чврсто ходају на земљи".
Живимо у свету и садашњици који се на историјски најбруталнији начин обрачунава и с илузијама, и с правом појединца на илузије. Свету модерних инквизитора, који ће сањалице (у најлепшем смислу те речи), чим их препозна - отписати и друштвено искључити као неупотребљиве. Онај свет који је почивао на бесконачној енергији сањара потонуо је у неповрат. Проглашен изумрлим и непожељним.
И деца нам се рађају без илузија и могућности сневања. Ми који смо их родили, можемо сачувати само њихове симпатије - као превазиђена врста, заостали и залутали међу "реалисте", али не и наклоност или укључење у некакве овоземаљске послове. Из њихових животних уџбеника активно се прогоне људи с маштом, идејама, утопијама. Њима је сервирана стварност на тањиру за непрестано суочавање с реалношћу суровог живота на земљи. И тога нису поштеђени ни најушушканији, са јаком материјалном предиспозицијом да себи могу и дозволити и приуштити илузије.
Ја најчешће не могу видети будућност. Моје се биће опире слутњи те будућности. Та будућност је закорачила у свет материје као једине стварности. Свако спомињање извесних речи, које нови речници избегавају, јер у редукованом појмовнику света губе своје место у јединој стварности која постоји - а то је она која се може појести, попити, дотаћи, опипати, напипатти...без алтернативе, и не могу се објаснити, укључује тастер за узбуну, као при детекцији ванземаљца.
Ти су се светови, колико јуче, при размени векова поздравили. Светови који су се раздвајали, али некада и често често били врло блиски.
И, као и увек, када су епохе попримале жиг по којем ће се памтити да би се контекстуално дале реконструисати не би ли помагале разумевање времена, на доминантан опис и утисак утицала је у највећој мери економија, која је, преливајући се и прелазећи границе као поплава или зараза, постала светска, планетарна или - фаворизована реч данашњице - глобална. Све је постало глобално, откривљиво, несакривено, неинтимно и невласништво појединца. Доступно свима. На дивљење или осуду.
"Прах си и у прах ћеш се вратити".
Да ли је заиста тако?
0 Коментари