ГАЛАГЕРОВА ДЕВИЦА КЛАШЊЕВСКА
Зато не волим телефоне.
Они као гиљотина саопште да неког више нема.
Њих не интересује да ли ћеш претећи. Они само саопште.
Као ова порука од ноћас, коју читам поподне, не верујући. Која убија. Како то неког из чиста мира нема? Како?
И већ мислиш, говориш и пишеш како је БИЛА.
Никако да договоримо ону посету. Сада само то боли. Зашто? Да ли је ишта било важније?
Клашњевска је била појам ПР када се за то још није знало, новинарчинa у доба новинарчића, увек смо од ње имали задатак и шта да учимо - срећан је био онај чији је сектор здравство са њом.
Одисала је ретком добротом и племенитошћу, била одговорна и на свом послу 24 сата дневно.
Није се дала вирусу политике, предана свом задатку да нас опскрби свим инфoрмацијама.
Необично истанчаног новинарског нерва, непогрешиво је знала да наведе на праву причу.
Остала је пријатељ и у пензији, спремна да помогне и потегне све своје познанике не би ли допринела богатству теме.
Пленила је изузетним смислом за вредно и лепо, како у музици, тако у сликарству и свијала новинаре као што неће умети ико после ње.
Иако смо проредиле виђења, нисмо контакт, телефоном или на чету. Увек је знала да сувисло допуни, посаветује, добаци број занимљивог саговорника.
Биле смо повезане на посебан начин, од првог виђења. Констатовале смо блискост двеју хороскопских девица, сличних особина и афинитета. И гајиле ту узајамну склоност и поверење.
Била је сва од шмека, Клашњевска. Грофица и царица, коју данас искрено оплакују сви који су имали ту част да је познају. И ако сам икада жалила што дозволимо да нас време заокупи и одвуче од обавеза и жеља које морамо испунити, сада жалим што никако нисмо успеле да углавимо виђење.
Отресита Чачанка, чији се музички укус развијао уз њене суграђане Бору Ђорђевића, "Сунцокрете" и, посебно, Радомира Михајловића Точка, волела је гитаристе, посебно келтског поднебља, пре свих Рорија Галагера и Герија Мура, као и Шона Конерија...Необично је волела природу, завичај и уживала у њему.
Волела је неизмерно Зорана и Зорану, пре свих.
И од данас, од ове ужасне поруке у мом телефону, ње више нема.
Нема њених топлих јутарњих и ноћних поздрава на фејсбуку.
Тешко је поверовати.
Одлазе у тихом мимоходу људи које волим, људи од којих сам учила и који су постајали моја породица.
Нема тих речи достојних испраћаја. Непоновљива, сасвим јединствена, једна је била (ах, та реч!) КЛАШЊЕВСКА, како је назвала љубав свих нас.
Ако те анђели буду волели колико смо ми које си напустила, драга наша племкињо КЛАШЊЕВСКА, можда нећеш ни осетити разлику. Али ми хоћемо. Из дана у дан теби ближи.
(Не могу ти упутити последњи поздрав. Још не верујем да је истина).
Мирјани Бојовић-Клашња
Њих не интересује да ли ћеш претећи. Они само саопште.
Као ова порука од ноћас, коју читам поподне, не верујући. Која убија. Како то неког из чиста мира нема? Како?
И већ мислиш, говориш и пишеш како је БИЛА.
Никако да договоримо ону посету. Сада само то боли. Зашто? Да ли је ишта било важније?
Клашњевска је била појам ПР када се за то још није знало, новинарчинa у доба новинарчића, увек смо од ње имали задатак и шта да учимо - срећан је био онај чији је сектор здравство са њом.
Одисала је ретком добротом и племенитошћу, била одговорна и на свом послу 24 сата дневно.
Није се дала вирусу политике, предана свом задатку да нас опскрби свим инфoрмацијама.
Необично истанчаног новинарског нерва, непогрешиво је знала да наведе на праву причу.
Остала је пријатељ и у пензији, спремна да помогне и потегне све своје познанике не би ли допринела богатству теме.
Пленила је изузетним смислом за вредно и лепо, како у музици, тако у сликарству и свијала новинаре као што неће умети ико после ње.
Иако смо проредиле виђења, нисмо контакт, телефоном или на чету. Увек је знала да сувисло допуни, посаветује, добаци број занимљивог саговорника.
Биле смо повезане на посебан начин, од првог виђења. Констатовале смо блискост двеју хороскопских девица, сличних особина и афинитета. И гајиле ту узајамну склоност и поверење.
Била је сва од шмека, Клашњевска. Грофица и царица, коју данас искрено оплакују сви који су имали ту част да је познају. И ако сам икада жалила што дозволимо да нас време заокупи и одвуче од обавеза и жеља које морамо испунити, сада жалим што никако нисмо успеле да углавимо виђење.
Отресита Чачанка, чији се музички укус развијао уз њене суграђане Бору Ђорђевића, "Сунцокрете" и, посебно, Радомира Михајловића Точка, волела је гитаристе, посебно келтског поднебља, пре свих Рорија Галагера и Герија Мура, као и Шона Конерија...Необично је волела природу, завичај и уживала у њему.
Волела је неизмерно Зорана и Зорану, пре свих.
И од данас, од ове ужасне поруке у мом телефону, ње више нема.
Нема њених топлих јутарњих и ноћних поздрава на фејсбуку.
Тешко је поверовати.
Одлазе у тихом мимоходу људи које волим, људи од којих сам учила и који су постајали моја породица.
Нема тих речи достојних испраћаја. Непоновљива, сасвим јединствена, једна је била (ах, та реч!) КЛАШЊЕВСКА, како је назвала љубав свих нас.
Ако те анђели буду волели колико смо ми које си напустила, драга наша племкињо КЛАШЊЕВСКА, можда нећеш ни осетити разлику. Али ми хоћемо. Из дана у дан теби ближи.
(Не могу ти упутити последњи поздрав. Још не верујем да је истина).
0 Коментари