НИ РЕЧИ О ИЗБОРНОМ ЗАКОНУ

Лични утисак мој је да Србија ни у једној предизборној кампањи као овој у којој смо није била беспомоћнија.

Данас истиче законски рок за предају изборних листа за републичке и локалне изборе, ИЗУЗЕВ БЕОГРАДА.
Следи кампања.
Са својих места, где се год ко затекао на власти, наступа не у име државе чији је функционер, већ у име странке којој припада, чак не "шишајући" ни коалиционе партнере - а нигде нису изашли сами на претходне изборе. Коалиције су биле и остале хит.
И тако они који су на власти отварају путеве, пруге, нове производне погоне - као у грозници, све некако приписујући то не народу чијим се новцем задужује и гради, него странци, ма која била.
И то је континуитет.
Шта ће, рецимо, отворити и где Власи, или, рецимо Саша Радуловић?
Ког инвеститора може довести опозиција - без икаквих надлежности и утицаја? Чиме да се она истакне осим критиком и обећањима да неће чинити оно што куди?
Отуда опозицији остаје инфериорна улогица на овим изборима, где се власти убише од самохвале, као да смо ослепели и обудовели и не видимо око себе мед и млеко.
По опозицији се пљује са свих телевизија, на којима јој се формално даје једва реченица, и она исечена, док се власт међу собом окупља, промовише и злонамерно ћаска на њен рачун. Наравно, новац и понуде појединцима да поделе своја, обавезно, непријатна и оптужујућа искуства у сарадњи са политичком опозицијом, чине своје, те ћемо се прича о базенима пуним морске воде наслушати, убеђена сам, тек кад буде проглашена изборна тишина...Ништа ново, уосталом, под српским небом.
У времену опште оскудице штеди се и на плакатима, билбордима и свем осталом предизборном материјалу. Нема ни предизборних спотова, сем неколико које врте странке из владајуће коалиције.
Опозиција је или задужена или у финансијској дубиози, разједињена и слабо организована.
И нико, баш нико више већ дуго, од избора до избора, не критикује ни изборни закон ни Д`онтову формулу. Систем страначких листа и власништва над мандатима, који се селе заједно са носиоцем, често чак на опортуну страну, иако су освојени на сасвим опречној политичкој платформи. Нико не оспорава ни ситничаву и компликовану процедуру, која везује руке иницијативама како би се опробале међ` бирачима.
Нико у ствари ништа не критикује.
Биће да је све како треба, кад је и опозиција легла на руду.
Биће и да нам је све потаман, да нам сви услови одговарају, јер смо унапред убеђени да од њихове промене нема ништа, јер нема ни критичне масе која би ишта изгурала.
И биће да је све у реду, имамо и добићемо власт пропорционално удруженој снази да нешто променимо.
А нешто и није време за промене.
Систем је нешто што се, изгледа, најтеже мења и остаје недодирљив. Зато се, ваљда, ништа и не догађа. Нити ће се догодити у догледно време. Док изборни закон поново не постане тема.