МОРЕ КАТРАНА
У Горњем граду кад отопли, наступи (не)уобичајена живина.
Људи замене дан за ноћ, те је посебна живина ноћом, уместо дању.
Да, добро сте чули.
У овом крају треба бити питом, благ и добар са свима, посебно са младима, који дежурају у свако доба дана на клупицама пред улазима у зграде.
У сваком случају их се, као ни паса, не треба бојати. Треба ићи у свом правцу и не скретати поглед, ма шта се догађало. Посебно не треба реаговати тако што ћете показати иоле знатижеље, не дај Боже гађењe.
Без режања, наслутивши опасност, опасни момци ће се устремити на вас и вашу породицу, иако им не знате ни имена, једва и лица.
Далекосежно се исплати бити добар с њима.
Утолико пре што су добри са полицијом - дапаче, има ту полицијских синова, коловођа.
Да те не прогута сенка, само се смешиш и пролазиш загледан у ципеле.
И - смешак. Ништа без смешка. Ма шта (ти) радили, смешак ће их на крају убедити да си бенигна опасност.
Остављају за собом тоне смећа, знају да се распојасају. Али и да се организују у налету локалпатриотизма, па да рашчисте и цео крај.
Тада лепо наместе сточиће усред траве као да су на пикнику.
Двориште им дође као тераса или њихов приватан посед.
У ствари нисам хтела да пишем о ноћној живини у крају.
Та дечурлија нема никакву занимацију - давно су схватили да им школа неће донети што слобода коју имају.
Од дневнице на грађевини или у меренге клубу не мош` купити ни десет конзерви пива, а целу гајбу или пакет можеш дићи за секунд, бити херој и још цевчити целу ноћ под звездама!
И поделиће и с комшијама, ако којим случајем шетате пса, или застанете крај њих. Сасвим су добродушни. Како бих ја пробала прве јагоде и чак била почашћена да ресто у гајби понесем деци кући. Не смеш никако да одбијеш. Све, али њих одбити, то не иде. Ризикујете да постанете осумњичени као друкош.
Да, имали су алтернативу - да буду молери, раде у пекари, одржавају ред у ортаковом кафићу - но, нешто и нема тих ортака (углавном су већ под земљом, легенде) или да блејаче. Па им се, замислите, више допало ово друго!
Њихови родитељи су од њих давно дигли руке, као кад сазнате за неизлечиву болест, па и не идете код лекара.
Обично нису могли да им приуште ни минмум, па су рано научили да снађу. На кратке стазе, али се снађу.
Својих се матораца стиде - више их поштује њихово друштво него они. Важна је, ипак, нека доза поштовања ("испоштуј ме"...).
Наслеђују староставне станове, које без сентименталности испразне од успомена. Ако и приведу девојку, почну да се гласно свађају чим она зађе у четврти-пети месец трудноће. Обично их напусти пре порођаја. Они, за разлику од својих родитеља, фотографије клинаца показују из новчаника. Уживо их ретко виђају. Одрасту уз очухе и клоне се својих очева - мајке које су се опекле, добро их чувају и склањају, најчешће селидбом у што даљи крај, други град или чак државу. Понекад, кад их ухвати носталгија, нема силе да их спречи да не бану и не виде их. Врате се још тужнији, схватајући чему (све) нису дорасли.
Ти клинци ни кад оматоре не могу без живине свога краја. Ортак је светиња. Вуку се једном по кафанама и присећају подвига.
Једноставно, такав је крај.
Они су у ствари недорасла деца, заблуделе овце, посебног срца. Врло има мало треба да заволе и постану заштита - тада нико и нигде не сме да те такне. Једном размењена топла реч, без згражавања, купује њихову наклоност. Јер на то нису навикли. Зато и јесу остали вечита деца.
Рођени без шанси, у мору катрана у Горњем граду.
Људи замене дан за ноћ, те је посебна живина ноћом, уместо дању.
Да, добро сте чули.
У овом крају треба бити питом, благ и добар са свима, посебно са младима, који дежурају у свако доба дана на клупицама пред улазима у зграде.
У сваком случају их се, као ни паса, не треба бојати. Треба ићи у свом правцу и не скретати поглед, ма шта се догађало. Посебно не треба реаговати тако што ћете показати иоле знатижеље, не дај Боже гађењe.
Без режања, наслутивши опасност, опасни момци ће се устремити на вас и вашу породицу, иако им не знате ни имена, једва и лица.
Далекосежно се исплати бити добар с њима.
Утолико пре што су добри са полицијом - дапаче, има ту полицијских синова, коловођа.
Да те не прогута сенка, само се смешиш и пролазиш загледан у ципеле.
И - смешак. Ништа без смешка. Ма шта (ти) радили, смешак ће их на крају убедити да си бенигна опасност.
Остављају за собом тоне смећа, знају да се распојасају. Али и да се организују у налету локалпатриотизма, па да рашчисте и цео крај.
Тада лепо наместе сточиће усред траве као да су на пикнику.
Двориште им дође као тераса или њихов приватан посед.
У ствари нисам хтела да пишем о ноћној живини у крају.
Та дечурлија нема никакву занимацију - давно су схватили да им школа неће донети што слобода коју имају.
Од дневнице на грађевини или у меренге клубу не мош` купити ни десет конзерви пива, а целу гајбу или пакет можеш дићи за секунд, бити херој и још цевчити целу ноћ под звездама!
И поделиће и с комшијама, ако којим случајем шетате пса, или застанете крај њих. Сасвим су добродушни. Како бих ја пробала прве јагоде и чак била почашћена да ресто у гајби понесем деци кући. Не смеш никако да одбијеш. Све, али њих одбити, то не иде. Ризикујете да постанете осумњичени као друкош.
Да, имали су алтернативу - да буду молери, раде у пекари, одржавају ред у ортаковом кафићу - но, нешто и нема тих ортака (углавном су већ под земљом, легенде) или да блејаче. Па им се, замислите, више допало ово друго!
Њихови родитељи су од њих давно дигли руке, као кад сазнате за неизлечиву болест, па и не идете код лекара.
Обично нису могли да им приуште ни минмум, па су рано научили да снађу. На кратке стазе, али се снађу.
Својих се матораца стиде - више их поштује њихово друштво него они. Важна је, ипак, нека доза поштовања ("испоштуј ме"...).
Наслеђују староставне станове, које без сентименталности испразне од успомена. Ако и приведу девојку, почну да се гласно свађају чим она зађе у четврти-пети месец трудноће. Обично их напусти пре порођаја. Они, за разлику од својих родитеља, фотографије клинаца показују из новчаника. Уживо их ретко виђају. Одрасту уз очухе и клоне се својих очева - мајке које су се опекле, добро их чувају и склањају, најчешће селидбом у што даљи крај, други град или чак државу. Понекад, кад их ухвати носталгија, нема силе да их спречи да не бану и не виде их. Врате се још тужнији, схватајући чему (све) нису дорасли.
Ти клинци ни кад оматоре не могу без живине свога краја. Ортак је светиња. Вуку се једном по кафанама и присећају подвига.
Једноставно, такав је крај.
Рођени без шанси, у мору катрана у Горњем граду.
0 Коментари