ONCE MORE - LONG LIVE "ROCKENROLLA"!

Празнично (не)расположење, између осталог због очајног филмског програма (упорне репризе "Kill Bl" и разноразних бандитских којештарија) у небеса подиже Ричијева "Rockenrolla". Мајстор црног уличног урбаног хумора усхићује ме два пута, дан за даном, и изазива смех при прмисли на сјајне ликове Лондонског приземља. Његови "гангстери" су људи од духа, који се воле и изазивају својим козеријама и незгодама смех у свакој сцени предивне галерије обично необичних (и обрнуто) јунака.

Типски ликови у својим типским улогама нису клише - они су живи људи у својим позама, ексцентричностима и утолико нетипични криминалци, само људи који опстају у претешким условима пресурове данашњице.

Изванредан, животни, природни дијалог, незаборавне "провале", колико год био ризичан, опасан амбијент у којем се збива, чине да вас смех потреса и дуго, током трајања филма, а и кад прође, својим вансеријским хумором.

Најлакше је препричати овај филм, уколико је то уопште могуће.

Сналажење ситних и крупних криминалаца на лондонском асфалту и испод њега, фасцинатна је слика хијерархије у којој свако заузима и настоји да одржи или поправи своје место.

Тржиште, новац, ситна поткрадања, ризици, затвори, освете, неумољиве законитости света - тема су овог исечка из живота у којем своје место имају духовити "џанкоши", ситни лопови, руски милијардери са својом свитом и милионима, босови старе и нове гарде и цео ланац готово митских ликова који испредају своје приче.

Мало је рећи да Гај Ричи, филмски сликар "Дивље гомиле" (име најшареније банде) приказује свет у свој његовој пуноћи, са соковима које препознајемо у животу, не слутећи какву позадину крију. Софистициране рачуновође, музичари, ликови из пабова са својим субкултурама, укрштени су у густо ткање живота, у којем, ипак, и стил, и - јаја - та Васкрс је, зар не? - бивају крунисани као краљеви у свету силе, насиља, бизниса, али и лепоте. Сирове и софистициране, под заједничким именом "Rockenrolla". Лондонски дивљи звук Џоа Страмера, "Соника", "Блек Строуба" и Кима Фаулија боје Ричијеву творевину на начин на који то готово непревазиђено чини Тарантино.

Духовит заплет, толико пута поновљен у кинематографији, као у култном "Предмету лепоте" Мајкла Линдзија - Хога, после 17 година, око слике "без које је немогуће живети", а жели је и милионер и рок музичар и дама рачуновођа "мафије" на Ричијевски начин враћа смисао овој крими причи.

И, као што у добром филму бива, он уплиће судбине и животне приче својих јунака у опште ткање.

Ово је, мислим, први филм Гаја Ричија, који сам ја одгледала, а право ремек-дело, тако да се пред мене поставио задатак да се у догледној будућности (што пре!) упознам темељније са његовим филмским опусом.