Све смо МОГЛИ ми..
Патетика убија.
Хипокризија убија.
Лажи се размножавају као вашке.
Кога лажемо?
Зар је могуће не видети кобне и утопијске заблуде и још нарицати над њима?
Пружали смо доказе и бетонирамо немогућност моћи - ми нисмо могли ништа, јер и не знамо шта је оно што бисмо хтели.
У смрти Арсена Дедића, одласку Кемала Монтена, ових дана - сасвим, сасвим заборављене диве Лоле Новаковић, Бориса Аранђеловића, легендарног вокала најбоље групе са наших простора свих времена, групе "Смак" из Крагујевца, незаборавне и драге Јадранке Стојаковић - неке средње и већ позне генерације жале своја сећања, своју носталгију на време и наводну државу благостања, коју би толики да васкрсну...
(Уопште се не слажем да су и у животу, као и смрти, имали исти третман.
Да је ишта нормално не би било могуће сеирити у спцеијалним емисијама над екс-ју величинама, а једва поменути своје, тенденциозно потцењиване, праве величине, попут Бориса и Лоле - али то је већ постао српски менталитет - поправљив или ирационалан, показаће време. А од тога ће много у нашој будућности зависити.)
Слушала сам Јадранку Стојаковић, волела је, била ми је драга. Саучествовала сам, колико ми је било могуће, људски у њеној трагичној судбини.
Али у својој колекцији плоча, извињавам се на искрености, нисам имала њене елпије, сори.
Слушала сам је на радију, игранкама, те - веу, свугде где се правио један опуштен, лежеран и сентименталан амбијент.
Слушала сам Арсена - све што је написао углавном као поезију, и то значајну и озбиљну, чак и као музику (Модерато кантабил, Девојка за један дан...), посебно оно што је компоновао за боље певаче - рецимо "Корни групу" или Здравка Чолића, али нисам имала његове плоче, нити долазила у искушење да сечем вене - како су ми наметали телевизијски меморијали, дражећи (Господе!) југоносталгију у мени.
Што се Кеме тиче - добар или лош човек његов проблем, ја ту музику, сем неких изузетака, заиста не слушам. А они су били прадавни и везани за моје сада тако далеко детињство рецимо "Једне ноћи у децембру".
Из тог периода више памтим "Нарцисе..." Микија Јевремовића, којег смо сасвим заборавили - па да подсетим да нам је он још ту и наш је, или по моју аолесценцију кобног Бориса Бизетића са звуцима као што су "Љубави, младости моје..."
Из најранијег детињства памтим и медену Лолу, али смо је ми заборавили. Заборавио је и њен град. "Београдска пролећа". Заборавили смо себе.
За разлику од Арсена, Кеме и Јадранке, "наши" се нису могли истаћи, они нису и неће ући у легенду, јерсу за Србе легенде или мртве или увек долазе из туђег света.
Одлазак Јадранке Стојаковић неће ништа променити у мом злопамћењу Југе - добили смо Србију каква јесте, али не знамо своје да поштујемо, ценимо, чувамо, те се прибојавам исхода.
Не патим за бајком детињства, можда и зато што је кратко трајала, а оставила грозоморне последице које и данас преживљавам(о): без ослобађања од заблуда којих се нисмо отресли за ових 26 година, па се поставља питање и хоћемо ли икада - јер на нас наваљује помодарско сејање југоносталгије - наша будућност је најозбиљније доведена у питање. Она у нама нема своје чуваре и браниоце.
Од титоистичке шарене лаже увек ми је све српско било драже - уопште се због тога нећу извињавати.
И док се сада, а повод је одлазак Јадранке Стојаковић - присећамо како је "тада било боље", повраћа ми се при помисли да је аустријски каплар ослободио Србију најбољих Срба, ослањао се на најгоре каријеристе међу нама да уз њихову помоћ заводи (не)ред, док су му се полтрони над полтронима - чија деца данас владају мојом државом Србијом, после смрти 80.године изазвао све нестешице и кризе, као распад, почев од кафе - до река недужне крви, највише мојих сународника.
Повраћа ми се од снимака река блентавих Срба који антихристу одлазе на поклоњење на Дедиње - међу којима, наравно, никада нисам била, нити ме је та смрт и постојање икада занимало.
Нисам ни дежурала у крушевачкој гимназији "Боса Цветић" поред његове слике: излежавала сам се подно зидина Лазаревог града и, можда, писала песме. Била слободна као птица на грани.
Имам огроман разлог да злопамтим Титу што је умро у невреме, као и што је уопште живео, само на штету толиких до којих ми је после скоро четири деценије стало - солидаришући се са националном жалошћу, већина крушевачких полтрона професора гимназије одлучила је да моја генерација прескочи матуру, тако да се и не састајемо. Преко тога баш не могу да пређем.
Е, моји југоносталгичари.
Ставите прст на чело, упалите мозак кад за једним временом које је собом донело оволику националну пропаст жалите!
Лажи се размножавају као вашке.
Кога лажемо?
Зар је могуће не видети кобне и утопијске заблуде и још нарицати над њима?
Пружали смо доказе и бетонирамо немогућност моћи - ми нисмо могли ништа, јер и не знамо шта је оно што бисмо хтели.
У смрти Арсена Дедића, одласку Кемала Монтена, ових дана - сасвим, сасвим заборављене диве Лоле Новаковић, Бориса Аранђеловића, легендарног вокала најбоље групе са наших простора свих времена, групе "Смак" из Крагујевца, незаборавне и драге Јадранке Стојаковић - неке средње и већ позне генерације жале своја сећања, своју носталгију на време и наводну државу благостања, коју би толики да васкрсну...
(Уопште се не слажем да су и у животу, као и смрти, имали исти третман.
Да је ишта нормално не би било могуће сеирити у спцеијалним емисијама над екс-ју величинама, а једва поменути своје, тенденциозно потцењиване, праве величине, попут Бориса и Лоле - али то је већ постао српски менталитет - поправљив или ирационалан, показаће време. А од тога ће много у нашој будућности зависити.)
Заборавили смо себе
Слушала сам Јадранку Стојаковић, волела је, била ми је драга. Саучествовала сам, колико ми је било могуће, људски у њеној трагичној судбини.
Али у својој колекцији плоча, извињавам се на искрености, нисам имала њене елпије, сори.
Слушала сам је на радију, игранкама, те - веу, свугде где се правио један опуштен, лежеран и сентименталан амбијент.
Слушала сам Арсена - све што је написао углавном као поезију, и то значајну и озбиљну, чак и као музику (Модерато кантабил, Девојка за један дан...), посебно оно што је компоновао за боље певаче - рецимо "Корни групу" или Здравка Чолића, али нисам имала његове плоче, нити долазила у искушење да сечем вене - како су ми наметали телевизијски меморијали, дражећи (Господе!) југоносталгију у мени.
Што се Кеме тиче - добар или лош човек његов проблем, ја ту музику, сем неких изузетака, заиста не слушам. А они су били прадавни и везани за моје сада тако далеко детињство рецимо "Једне ноћи у децембру".
Из тог периода више памтим "Нарцисе..." Микија Јевремовића, којег смо сасвим заборавили - па да подсетим да нам је он још ту и наш је, или по моју аолесценцију кобног Бориса Бизетића са звуцима као што су "Љубави, младости моје..."
Из најранијег детињства памтим и медену Лолу, али смо је ми заборавили. Заборавио је и њен град. "Београдска пролећа". Заборавили смо себе.
Југоносталгија=српска национална пропаст
За разлику од Арсена, Кеме и Јадранке, "наши" се нису могли истаћи, они нису и неће ући у легенду, јерсу за Србе легенде или мртве или увек долазе из туђег света.
Одлазак Јадранке Стојаковић неће ништа променити у мом злопамћењу Југе - добили смо Србију каква јесте, али не знамо своје да поштујемо, ценимо, чувамо, те се прибојавам исхода.
Не патим за бајком детињства, можда и зато што је кратко трајала, а оставила грозоморне последице које и данас преживљавам(о): без ослобађања од заблуда којих се нисмо отресли за ових 26 година, па се поставља питање и хоћемо ли икада - јер на нас наваљује помодарско сејање југоносталгије - наша будућност је најозбиљније доведена у питање. Она у нама нема своје чуваре и браниоце.
Од титоистичке шарене лаже увек ми је све српско било драже - уопште се због тога нећу извињавати.
И док се сада, а повод је одлазак Јадранке Стојаковић - присећамо како је "тада било боље", повраћа ми се при помисли да је аустријски каплар ослободио Србију најбољих Срба, ослањао се на најгоре каријеристе међу нама да уз њихову помоћ заводи (не)ред, док су му се полтрони над полтронима - чија деца данас владају мојом државом Србијом, после смрти 80.године изазвао све нестешице и кризе, као распад, почев од кафе - до река недужне крви, највише мојих сународника.
Повраћа ми се од снимака река блентавих Срба који антихристу одлазе на поклоњење на Дедиње - међу којима, наравно, никада нисам била, нити ме је та смрт и постојање икада занимало.
Нисам ни дежурала у крушевачкој гимназији "Боса Цветић" поред његове слике: излежавала сам се подно зидина Лазаревог града и, можда, писала песме. Била слободна као птица на грани.
Имам огроман разлог да злопамтим Титу што је умро у невреме, као и што је уопште живео, само на штету толиких до којих ми је после скоро четири деценије стало - солидаришући се са националном жалошћу, већина крушевачких полтрона професора гимназије одлучила је да моја генерација прескочи матуру, тако да се и не састајемо. Преко тога баш не могу да пређем.
Е, моји југоносталгичари.
Ставите прст на чело, упалите мозак кад за једним временом које је собом донело оволику националну пропаст жалите!
0 Коментари