ПАТРИОТСКИ (АВАН)ТУРИЗАМ

Према нашим сазнањима, на ходочашће на Газиместан овог 27.јуна из Београда је кренуло 17 пуних аутобуса. Многи наши суграђани кренули су на југ Србије и својим приватним возилима. Не знам како им је то успело, али знам поуздано - по томе што се преко "границе" прелазило већ и на основу списка путника и без личне карте на увид, да је ходочасничка тура, највероватније на нивоу влада или барем полиције и граничних органа - договорена. У духу и тону имплементације такозваних Бриселских споразума.

Сценарио неће проћи

После паузе од две године, промена курса ми је била више него очигледна. По изостанку директног контакта путника са припадницима "граничних" служби, у којима је (пре)често варничило.Биће да су Шиптари добили своје и одлучили да док траје "ходочашће" прогутају жабу и отрпе у циљу неугрожавања својих виших циљева. На ову жртву су их, такође

Колона ходочасника под пратњом

претпостављам, наговорили њихови мудри европски саветници и савезници. (У стилу: "Шта вас кошта да Србе пустите да изведу свој једнодневни ритуал и после њега их љубазно испратите?" Срби се, ионако, врате и ништа се значајније неће догодити...зар не?)
С коликом бригом и љубазношћу су нам "косовске" власти приредиле дочек сведочи чињеница да су нас у савршеном миру и реду постројили у колону са џиповима "косовске полиције", "Еулекса" и "Карабињера", натеравши нас у брзину од највише педесетак километра на сат, због чега се наше путешествије од Лепосавића до Грачанице отегло до кашњења на Видовданску литургију! Тако заштићени, беспрекорним аутопутевима којима је Косово и Метохија

премрежена за неколико последњих година, могли смо комотно и без опомена да на предња стакла разапнемо државне заставе Србије и Новорусије - љути пролазници били су далеко од наше руте, на својим радним задацима, а реаговали само аутомобили који су нам долазили у сусрет из супротног правца, сиренама.

Поред аутопутева пружала се слика области под шиптарском окупацијом: да извуку из утробе наше земље и са ње све драгоцености које крије, прерађујући их у безбројним прерађивачким погонима, постарали су се пријатељи Србије са Запада. Шиптаре су запослили, дали им посао и плате, изградили објекте и инфраструктуру, преобразили оно лице мога завичаја које сам донедавно познавала, а заузврат ће их ослободити свега вредног што ова земља има у наредним годинама, можда деценијама. То је договор. Озваничен нескривеним развијањем шиптарске са америчком или, понегде, швајцарском заставом. (Србија на такав колонизаторски однос није пристала, те се заиграло на шиптарску карту, а Срби су, до даљег - надам се, завршили како су завршили - на Видовданском ходочашћу...)

Свету Грачаницу и њено сестринство не може помрачити нико, па ни владика Липљански. Не заслужује штићеник једног Артемија да се због њега напушта света служба на дан сећања на највеће Србе, који су изашли на мегдан султану. Старија је света Грачаница и од светог Косова.
А њене загрејане староставне зидине поју свој пој, међ` Симонидом и Милутином и ангелима који им за главе носе небеске круне, на самом улазу у цркву. Свака је трун овде света.
Онерасположи ме и присуство краљевске породице Карађорђевић на овом месту, као и, очигледно, неких бизнисмена новије феле...Но, кад Господ дозвољава, отрпеће и људи, како заповеда.
Свака травка памти свог протераног владику. Памте га и људи. Још се спомиње. Он за нас није рашчињен.
По Грачаници, чак и у порти, надобудно парадирају кфоровци или еулексовци, не знам тачно, и не занима ме - беже и окрећу леђа од објектива, паметном довољно.
Грачаница живи онај свој живот, само још тише. Поново се продају куће и имања, чак и у центру.

Од Светог Саве нам је завет остао

И тада, када се спремамо по сатници на Газиместан, млади, којих је највише, почињу песму и развијају барјаке Србије. Као да осећам кисели смех полицајаца. Пеку ми леђа и бива ми много тешко. Остаје за нама Обилић у бронзи на коњу, са високо подигнутим мачем у правцу Косова поља. А последње што видим - као да пара и гребе - јесте бодљикава жица на огради Грачанице... Да ли је (све) ово могуће?

Никада дуже путовање до Газиместана. Опет "организована" колона, под знацима навода, јер протокол је услов ходочашћа, само нам се тако ништа неће догодити и то се прећутно и по навици подразумева. Само нам се у Грачаници, после литургије, придружују четири жута локална аутобуса са мештанима - и у њима се подигла пркосна песма и врева, али утисак да смо сви у кавезима ме не напушта.

Наши некадашњи...

Бесконачно путовање до Газиместана, који се после сати и сати вожње помаља као чирак.
На моје огромно изненађење, полиција нас уводи на бодљикавом жицом ограђен паркинг, на којем се као сардине у конзерву слажу аутобуси у беспрекорном поретку.
Сада са тешком тугом бројим да нас никада није било мање.
На споменику косовским јунацима нема ни огромног платна са ликом светог кнеза Лазара, кажу да су га преместили у Грачаницу.
Полицајци су бесконачно љубазни и стрпљиви. Чак и разговарају са нама.
Има их и иза ограде, ко зна колико, за сваки случај. Носе оружје, панцире и лисице.

...и садашњи "усрећитељи"

Безброј новинарских екипа на платоу испред споменика. Највише "домаћих". Констатујем, са беконачном тугом, да, судећи по броју камера, имају много већи број активних медија од нас (да ми је неко причао...).
Молебан косовским јунацима поново држи владика Липљански са свитом, а на "сцени" са њима је и наш престолонаследник са супругом...Расположење су ми већ помрачили некадашњи министар за Косово и Метохију Слободан Самарџић и његов партијски колега Александар Поповић, и још неки, бивши. Колико значе говори и чињеница да им нико не прилази, напротив, људи их инстинктивно заобилазе.
(У овоме часу прелиставам и натписе у медијима, не бих ли открила цењено име свештеника који нам се обратио - наслови кажу да је било хиљаду окупљених на Газиместану..., али тражену информацију (још) не налазим). Доживели смо, дакле, и то да само свештено лице може да нам се обрати са овог светог места.

ЗАВЕТ

Свештеник коме не успевам да дознам име говори нам како ћемо повратити изгубљено кад се будемо истински угледали на светог кнеза Лазара. Неко је на срећу био довољно мудар да микрофон не да престолонаследнику. У бескрају Косовог поља уочава се Муратово турбе на сунцу. Оно је иначе постало туристички топоним са табли на аутопутевима. Муратово турбе а не споменик Косовским јунацима.
Читам и да је убица руку крвавих до лаката, којем ни Хаг није хтео ишта, покренуо некакву иницијативу о подизању новог споменика народу који је Србима из доба кнежевине под Лазаром Хребељановићем могао само да води и чува коње. Али не читам нигде у српским медијима о томе ко је и какве поруке упутио са помена косовским јунацима. (Медији.)

Кнежева нас десница води

Враћамо се, некако попишани, у своје аутобусе, формирамо колону, а кад смо напустили спомен-комплекс опасан бодљикавом жицом, проноси се глас да су Шиптари за нама развили црвену заставу са црним орлом.
Престолонаследника, онога који држави дугује десетине хиљада евра за струју, рецимо, чека метализирани ауто плаве боје; владику црни "фолсваген". И чувари, чини ми се. У цивилу. (Од кога га чувају?)

Правац - Газиместан!

Настављамо пут ка Северној Митровици.
Дочекује нас гужва и свечана атмосфера. За мештане је велики догађај откривање споменика кнезу Лазару у центру града. Док са велике бине певају хорови и "Србски православни појци", глумци и уметници, ресторани, кафићи, посластичаре и пекаре су пуне. Хиљаде људи кличу косовским јунацима и славној историји, оличеној у џиновској бронзаној фигури кнеза Лазара са руком подигнутом ка Газиместану.
Неупућени у збивања и уморни од пута и неспавања, уз упозорења дежурне косовске полиције, фотографишемо се на отвореном мосту преко Ибра. Јужна обала је начикана теренима за спортове на води и тада примећујем да је шиптарска страна града далеко велелепнија од ове наше, северне.
На повратку се сударимо са директором Владине канцеларије за Косово и Метохију, што ме је и најдубље онерасположило. Увек сам се питала ко је овог правника са београдског асфалта, који је диплому пекао дупло дуже, неких осам година, "уб`о" на ово место - толико је неприкладан, да боли, одаје небригу...
Страшно!
Као и све.

И чудимо ли се шта нам се догађа? Не треба.
Сваки прозор, свака тераса града који напуштамо, сваки ме излог очарава, свака уличица, сваки кутак, сваки ћошак. Баш припадам овде и никад нисам ни одлазила. А морам.
Промичу предели, мостови и зелени, увек мутни Ибар. Планине грли сумрак и апарат постаје несврсисходан. Назирем обрисе пшеничних и кукурузнх поља, прилике заостале у баштама, њихове окућнице, дрва спремљена за зиму...и настављам, са толико туге и чемера.
Ми који смо и ове године пошли на ходочашће, осевапили смо се.
Догодине, браћо и сестре, на Газиместану!
Газиместан има само нас.

Горак закључак намеће се сам: ходочашће на Газиместан, одавање поште палим косовским јунацима на Косову пољу остаће на најупорнијима, како се чини младима. То што се покушава да се од њега направи "патриотски (аван)туризам" - сценарио је у питању - ваља преболети. Од ходочасника зависи како ће се завршити и колико ће друга страна озбиљно схватити неодустајање Срба од Косова и Метохије, показано овим чином.
Морамо бити свесни да је наша држава и власти које су је водиле и воде учиниле све што се од њих захтевало да се праведна борба Срба за своју свету земљу сведе на горе описани протокол (о сарадњи).
Идемо на своје, зато што је то наше и што ничије туђе одлуке не признајемо. То мора знати и Србија и самопрокламована власт такозване државе, којој нећу написати име.
Само најупорније настојање да истрајемо у поштовању косовског завета и надљудске жртве у одбрани земаљске Србије у годинама које следе - о чему ћуте и српски медији - показаће нашу решеност да сачувамо косовски мит и душу српства.

Руже из Грачаничке порте

Каменовање комбија са свештеницима из Србије, међу којима је било и повређених, управо све ово доказује. И кад остане само верни народ са својим пастирима, тај час је близу, знаће јасно да Србија, ипак, не одустаје.