"Диван је кићени Срем", каже песма. А овог блиставо сунчаног дана, с осећањем краткотрајног бекства од туге (тешка болест драге особе) идилично сеоце засијало је пуним сјајем. Управо због драге особе подсетило ме на моје босоного детињство, додуше много јужније, а по много чему слично, на далеки, изгубљени завичај.

Увек будну жељу за авантуром званом путовање услишио ми је градски аутобус који сваких пола сата креће с Земунског кеја, 703.
Ваљда је и прави јесењи дан учинио своје, а ово једночасовно путовање дуго жељени сан.

Онако успут

Дуго се возимо познатим путем, али увек искрсавају неки нови, незапажени детаљи.
Рецимо, окретница "73" - на железничкој станици у Батајници.
Рецимо, неки нови навијачки графити испред рампе, која је спуштена да прође бесконачна композиција воза. Мммммм, возови и колосеци. Мммммм.
На зиду поред железничке станице исписан огроман графит "Косово и Метохија" - да ли неки нови клинци који су га осликали уопште знају шта све оно значи? У сваком случају, лепо је видети да то име још живи. Виде га и силни путници који се свакога дана превезу возовима у свим правцима.
Следећа станица је код цркве у батајничком насељу Шангај - на великој макети, помало испраној од времена, још увек се види план овог православног храма.
Са десне стране пута према Угриновцима ускоро ће се указати насеље, чијем се постојању и расту увек изнова дивим - Бусије. Пре само 20 година ту је било блато и њиве. Тежачке руке су годинама зидале блок по блок, насипале улицу по улицу, подизале бандеру по бандеру, сијалицу по сијалицу и то је данас насеље које слави жилавост и опстанак. Насеље које има превоз, кафане, продавнице, стоваришта, вртић, цркву, амбуланту...скоро све. И природни прираштај највећи у Србији која изумире. Изумире из све снаге.
Са леве стране примећујем здање "Две куле"; промакло ми је када је завршено - пленило је на службеним проласцима овим путем бакарним куполама - данас је у њему трговина и објекат за неку другу намену.
Целим путем смењују се шибљасти шумарци обасјани новембарским сунцем, међ'којима промакне кућица из чијег се оџака у бистро небо, као вена, уздиже стуб дима. Има и полусрушених и очигледно напуштених кућерака и несвесно се смешим при помисли како обнављам једну од њих и повлачим се у пусте ноћи међ' зверовима и јаребицама, храним и појим срндаће и живим свој сан. Сам поглед на поља и шуме у каквима сам одрастала, на црне, богате, узоране њиве које као жене у материнској грозници нуде своја бедра не би ли се оплодиле, на јарко зелену изниклу пшеницу изнад које прелетају јата пресијавајући се на сунцу - је лековит.
И помисао на евентуалну смрт, која је у природи тако нестварна и обнављајућа у нови живот, непрестано, делује истински утешитељски.

Село моје равно

У Угриновце се улази оштром кривином налево - пут пуца младим дрворедима испред нових кућа које смењују ушорене кућерке. Јесен је позлатила дрвеће, у двориштима се виде пољопривредне машине и ужурбани домаћини који користе сунце да опосле неопходно пре нових захлађења.
Аутобус дочекује црква у центру, једнобродна, са звоником, који настањују густо шћућурени голубови. Путници који су га коначно дочекали брзо настављају свој пут, и црвена 703 нестаје правим друмом док се не претвори у удаљену тачку која ће убрзо нестати из видика.
Преда мном центар: обновљени дом културе, гвожђара, маркети, кафана и кафић - преко пута апотеке, оптичар, мали тржни центар, роба изложена као на пијаци.
Пут ме води ка основној школи...

Гвожђара Манић

"703" није наишла у 13,04 минута, што ми даје времена да детаљно пречешљам центар.
Многи путници одустају од путовања, те се гужва на станици разилази.
У пиљари купујем свежањ шпаргли - завршиле су у Срему из далеког Перуа!
Преко пута ми боде очи једноставан натпис "Гвожђара Манић"; испред радње су изложене све врсте жице за ограде, метле од сирка и праве дрвене метле којима се мету дворишта...У радњи безброј ситница, емајлирано посуђе старинског кроја, плехани шарени тањирићи и чиније из којих се, кад одслуже, храни и поји живина. Удишем мирисе ексера, ужади, петролеја за осветљење као незаборавни уздах мог прадавног детињства, које се одавно откинуло као мехурић сна...можда чак и туђег, не више мог.
Дугачким друмом који се отегао унедоглед пролазе трактористи, аутомобили, бициклисти, аутобуси чије бројеве нисам знала - одвија се један живот тако пун пулса и бића, да се човек, једноставно, угуши.
Лишће младих дрвореда звучи као даире окачене на гране.
На супротној страни друма су Крњешевци, и схватам да, упркос мом уверењу, и на срећу, Србија живи...
Аутобус, коначно, стиже. Преко пута мене су две једре сељанке натоварене тешким торбама. Својим крупним шакама стискају товар. Делују неуништиво.
Предуго сам затворена у кући, окружена тишином, жељна ваздуха.
Живот, понављам у себи. Живот, као жеђ, живот као кретање непрестано, живот као живот, диван и величанствен као овај нестваран, блистави јесењи дан. Живот! Један, јединствен и непоновљив.

0 Коментари