БОЉЕ У ЗАТВОРУ НЕГО НА СЛОБОДИ
И последњи становник, који чак не мора бити ни пунолетан, свестан је да у затвору има за џ: храну, право на шетње, посете (као и избегавање истих), купање, шишање, бријање и осталу хигијену, струју, грејање и канализацију (односно обједињене комуналне услуге) - све оно што не само да на слободи мора да плати, већ због чега са огрооомном вероватноћом робије може и да допадне.
И приде, ако изрази жељу, може се и описменити, доквалификовати, а ако је казна сразмерно дуга чак и - докторирати. Све то спада у домен његових људских права, чак и иза решетака, којих је, услед оскудице на слободи готово по правилу лишен.
Затвореник може да приреди и изложбу својих радова, од шибица, слика, цртежа, фотографија и у свим техникама које му могу пасти на памет, а што управа не сме да му ускрати.
Може и сабрана дела да објави - зависно од дужине притвора. Читалачка публика таквих дела је посебно болећива и радо купује затвореничке исповести... Дакле, са робије се не мора изаћи са ожиљцима (одавно је постала препорука за наставак на слободи), већ са дипломама и изграђеним именом. Затвор више није баук, те је стога постао поуларније место од слободе.
Шта значи слобода?
Показаћу то на примеру мог пријатеља и колеге. Наравно да нема стално запослење, одавно га је изгубио. Бројни покушаји да се самозапосли су му се изјаловили и скупо га коштали, са каматама које и дан данас искијава. Наравно да му је и мајци због дуговања на располагању само законска трећина ионако јадне пензије. И њу је издејствовао позивањем на право на лечење, због чега јој је остављен износ за лекове, уз пратеће доказе...
Позову га судски извршитељи на договор око намирења дугова. Више због стања у каквом се налази него због година, констатују, напамет и без покрића, да је у пензији.
Дакле, о договору о плаћању више стотина хиљада на две рате у размаку од по15 дана - нема ни говора.
- Ни покретности, ни непокретности немам на своје име, ја сам само слободан човек - баци их мој колега на патос.
- Имам - каже - само још једно решење: да зарадим најдужу казну и скончам на робији к'о човек.
Како су устукли, одговорио им је:
- Не, немам ја ништа против вас. На крају ће морати, чини се, да страда онај ко ме је до овде довео....
П. С. Невероватан систем!
Колико је глобљење апсурдно сведочи то што се обични људи (за разлику од "необичних") сатиру да од остатка не могу да плаћају текуће обавезе, те доспевају или у теже и безизгледније дужничко ропство или робије - уместо да им се да шанса да одуже дужнику своје, претварају се у соијалне случајеве. Што сведочи о апсолутном одсуству рационалне државне социјалне политике, у којој ће на крају управо држава, губећи жртве, када им одузме и здрављље и имовину, управо највише штетити.
0 Коментари