Свако ко је на овим просторима научио слова, и питање да ли се пристојно описменио, налази за сходно и, штавише, неопходно да за собом остави трајни запис у виду књиге.

Откако је завладала либерална економија, те има робе за сваки укус и свачији џеп, књига је на крсту. Да се разумемо, никад јој није било лако. Али је барем била поштована и нешто значила, за разлику од данас.
Ко се год заима нешто пара, имовине или стекне кредитну способност, сматра неопходним да за свога живота себи дигне и споменик звани књига. Рачуна да ће цена таквом улогу порасти постхумно. Макар код родбине, која ће га помињати и сећати га се као "писца", иако ће књигу, евентуално, тек узети у руке или одустати после неколико редака или страница.
У прози се још шта сварљиво и може објавити, чак и интересантно можда, али у танкоћутној прози неискреност, извештаченост, натезање риме и теме иде као потезање конопца, претешка физикалија.
Проблем, и то велики је што су издавачи сем власника и нешто рачуноводственог особља отпустили уреднике, а себе узвисили те некада тако важне улоге у доношењу одлуке који рукопис објавити а који не. Власник је и менаџер, те му успех или неуспех неког наслова, за који прими новац да би га објавио, после пријема истог, не представља богзна како значајну ствар. Он живи од једнократног и вишекратног узимања новца од свакога ко жели да нешто написано објави, не бавећи се садржајем свог издања. Отуда и код великих издавача у Србији можете наћи свакојаке наслове (ако нису страни).
Девалвацији књиге у значајној мери доприноси и вишак слободног времена код одређених генерација, рецимо млађих удовица или удоваца, посебно уколико немају обавеза око унука. Такви се неминовно нађу у круговима безбројних књижевних клубова, који су више него сви други удружени фактори учинили на горе поменутој девалвацији.
(Без)бројни и јако популарни клубови се лажно представљају уместо као клубови за старе или дружење - за књижевне. Окупљени око исте муке, млађи фрустрацијама услед разноразних животних осујећења, средовечни због усамљености, и најбројнији, пензионери, око доколице и жара "трећег доба", весеља немирног, "младалачког" срца...
Сви поводи из календара разлог су за окупљање, обележавање, прославу и - зборник.
Како клубовима по закону - одељак о аматеризму, следи одређена количина бројева за каталогизацију издања, која се, наравно, разграбе, нова књига постаје престиж, а они, клубови, их користе да објаве пригодни тематски зборник. Објави се или и не објави "конкурс" на одређену тему, обично љувену, родољувену, светачку, богојављенску, локалну, понекад и какву мисаону, што зависи углавном од председника, а скрибомани припреме дело и у коверту с хиљдарком задуже се за учешће.
Чега све ту нема с невешто упакованом фотографијом на тврдим, скупим корицама! Послове припреме и штампе ради увек иста екипа, навала буде поприлична, а још ако се и додељује плакета за места, настаје свеопшта помама.
Такве "књиге", и њима сличне, ауторске, свакојаких наслова и још свакојакијих насловних страница и порука за Међународни сајам књига растурају се по штандовима свих власника, који су вољни да их за 300 динара држе током "светковине књиге" у Београду.
Дегутантно бесмислено исповедачке, неукусно интимне, детињасто римоване љувене и остале скаске у доба када најмање две трећине народа нема за 'леба, бескорисно и саможиво троше папир много кориснији у хигијенским хуманитарним пакетима.
Да не спомињем промоције уз цимилимке и пијанке "боема" који врцају од цитата, а из уста им не излазе поређења с класицима, узнемиреним на правди Бога у гробовима.
Скрибоманска хиперпродукција нон-стоп девалвира књигу као институцију интелекта.
Непостојање иједног другог сем тржишног, бајерског критеријума, претворило је културу у општенародно и то пучко весеље убогих душица.
По принципу издавача владају се и рецензенти, те "најбољи" део "књига" чине скупо плаћене, типске, хвалисаве рецензије и неких познатих писаца...
Скрибоманија и њени производи развили су целу једну индустрију у којој се врти увек нека цркавица за опстанак полутехничких уредника, преламача и нових, дигиталних штампара "на комад".
Зашто се чудимо где смо?
Овај и овакав свет створили смо и ми сами, затрпани "књижевним" небулозама, против којих је ломача - ето докле сам дотерана засипањем сабраних дела оваквих аутора - на жалост, једини лек.

0 Коментари