Град српског краља Уроша, који је по њему добио име, Урошевац, био је, из времена из ког га памтим, седамдесетих година, уз Призрен, можда најгосподскији, најурбанији на Косову и Метохији.

Ту је живео мој деда, ранковићевац, пензионисан као командир милиције надомак четврте деценије живота. У лепој двособној кућици са двориштем, где је гајио сво познато воће, до рибизле.
Школске распусте смо сестра и ја увек проводиле читајући књиге у платненим лежаљкама, слушајући музику са транзистора, док нас баба не позове на ручак, или деда за нас узбере коју воћку и донесе на тацни да се освежимо.
Обожавала сам кад нам да за ћевапе и питарку. Куповале смо их у једној од безброј ћевапџиница, код Шиптара. Били су велемајстори да направе округле, пљоснате ћевапе, пуне туцане паприке...
Са најмлађом тетком излазиле смо увече на корзо, препун младића и девојака. Тетка је била увек перфектно и с укусом скоцкана, као и њене другарице, то су биле посебне прилике да се унедоглед вртиш главним, осветљеним улицама. Нас су њени другови или удварачи увек водили на колаче. Тулмбе, баклаве, кадаиф, сутлијаш са циметом, урмашице, татлију, шампиту...све се топило, шећерног и незаборавног укуса, заливено добро заслађеном лимунадом.
Каква времена!
Тетка и њене другарице су се спремале сатима и онда смо ми, разрогачених очију гледале у њих, како су биле шик и по последњој моди, утегнутих струкова, распуштене косе, у лакованим папучама с виском платформом. Богиње!
Из добрих и виђених личких, херцеговачких и црногорских породица. Из добрих кућа. Студентесе.

                                                      * * *

Посебну драж овим незаборавним успоменама давали су моји ујаци. Најмлађи је увек био најозбиљнији, везан за своју мајку. Постизавао је и да обрађује земљу и музе краве и закоље пиле и спреми ручак. И да  до дубоко у ноћ, уз петролејку учи, док му сестра и ја сметамо.
Био је неописиво сталожен и благ. Невидљив, а бескрајно користан.
Некада је деди у град он доносио млеко, некад његова мајка, дедина сестра, наша бака, са везаном шамијом.
Они су живели у Биби. До Бибе је водио далек пут, али смо га радо прелазили, јер је водио преко надвожњака, са којег смо сестра и ја волеле да гледамо равну долину, пресечену модерним ауто-путем који је водио ка Скопљу. У даљини се белео Љуботен, невероватно никао из равнице, као корнет, тај дивни, у сред лета снегом прекривен врх Шаре, на којем је моја мајка, како је говорила, покупила румен у образима.
Са пута се скретало на прави пољски пут, изрован колским запрегама до те мере да се могао искривити чланак. Бабино двориште испуњавао је огроман орах, бунар, сто и клупа пред белом, скромном и ниском кућом са, дуго, земљаним подом. Дуго нису имали ни струју. Њена три сина, моји ујаци, завршли су школе уз петролејку и шпорет на дрва.
Мајка им је увек била у журби, не знајући шта ће пре. Да умеси лебац, скува млеко, усири сир, спакује канте с млеком за град, очерупа пиле, помузе или изведе краве, наточи канте с водом с бунара...
Сама са троје мушке деце, да би опстала, морала је бити видра. Домаћица на гласу...

                                          * * *

Бакин средњи син био је кошчат и усукан као авет. Врло живописна и занимљива појава. Једноставно није знао да буде озбиљан и све је око себе увесељавао својим смехом, доsкочицама и шалама. Звао нас је "ујкин", иако смо биле девојчурци.
Уносио је радост у наша буђења. Обожавао је свога ујака и био редован на јутарњој кафи, будући да је живео у комшилуку, код жене са којом као да је био друг, а не у браку. Њих двоје су ми задали сањане стандарде мушко-женског односа. Читали су "Алана Форда" и "Политикин забавник", били бескрајно опуштени и неформални и у међусобном општењу и са другима, што је давало неограничен простор присности.
Мршави, усукани ујак је био наше бекство из старачког домаћинства у којем је још живела, престрого васпитана, студентеса, наша тетка - у свет апсолутне слободе. Она, слобода, се није умањила ни кад су добили прво једног, па другог сина. Све је ту било насмејано, расположено и лежерно. Намештај, старински, који је одавао одређену имућност, собе, просторије, веранде и баште у срцу града....

                                           * * *

Сестра и ја смо увек волеле да базамо.
У центру Урошевца, на великом платоу, утриповала сам и убедила је, јер је била млађа и све ми веровала, да се огроман насликани конобар на фасади хотела сваког дана нађе на другој страни градског центра!
Трчале смо да проверимо. Наводно сам била у праву. Сад кад сам велика, ако тај хотел још стоји, волела бих да проверим.
Волела бих да поједем оне вруће ћевапе са скаре, које Шиптар опасан кецељом, машицама ређа у расечену питарку.
Волела бих да са сестром испраћам возове са металног мостића који гледа доле на шине и да проверим да ли још игде железница има такав мирис "трачница".
Волела бих да чујем поподневну грају из дворишта комшијске виле које смо откриле кроз рупу у огради, чезнући да упознамо те несуђене другаре из једног света који траје, потпуно другачији од свих наших привремених...


Имала сам потребу да забележим овај кратки исечак из дебелог албума својих сећања на Косово и Метохију, оних која ће ми, знам то, изаћи на очи као најлепши Фелинијев филм у последњем часу.
С вером да ће моја сећања бити стварност мојих потомака.
Догодине у Урошевцу!

0 Коментари