МИ НИСМО ВИШЕ МИ

Простим поређењем недавних времена, која нису била давно, враћањем у време пре двехиљадите године, голим оком можемо констатовати да смо се јако, јако променили и да ми нисмо више онај народ који смо били пре. Осим у траговима.

Да ли се сећамо школе, васпитања, својих породица, обичаја, празника, онога што смо поштовали, чему се дивили, и обрнуто?
Истина је да је унутрашње раслабљивање национа и државе почело још деведесетих, лутањем и идеолошким тумарањем оних са којима нам је транзиција, онаква каква је, била суђена.

ОГЛУШЕЊЕ О МЕМОРАНДУМ

Некако тих година, поредећи искуства источних земаља, академици САНУ указали су у култном документу званом Меморандум на негативне појаве у друштву, понор кризе и дали путеве за њено решење.

Стање у друштву српски академици  те 1986.године оценили су овако:

"Zastoj u razvoju društva, ekonomske teškoće, narasle društvene napetosti i otvoreni meñunarodni sukobi, izazivaju duboku zabrinutost u našoj zemlji. Teška kriza je zahvatila ne samo politički i privredni sistem već i celokupni javni poredak zemlje. Svakodnevne su pojave: nerad i neodgovornost na poslu, korupcija i nepotizam, odsustvo pravne sigurnosti, birokratska samovolja, nepoštovanje zakona, rastuće nepoverenje meñu ljudima i sve bezobzirniji individualni i grupni standardi. Raspadanje moralnih vrednosti i ugleda vodećih ustanova društva, nepoverenje u sposobnost onih koji donose odluke praćeni su apatijom i ogorčenjem naroda, otuñenjem čoveka od svih nosilaca i simbola javnog poretka. Objektivno ispitivanje jugoslovenske stvarnosti dopušta mogućnost da se sadašnja kriza završi socijalnim potresima sa nesagledivim posledicama, ne isključujući ni tako katastrofalan ishod kao što je raspad jugoslovenske državne zajednice. Pred onim što se zbiva i što se može dogoditi niko nema pravo da zatvara oči. Pogotovu na to nema pravo najstarija ustanova naučnog i kulturnog stvaralaštva u ovom narodu..."

Свесни одговорности елите, академици су указали на стање привреде, друштва, дезинтергационе процесе у ондашњој Југославији - врлети уставног конфедерализма, амбис моралног пропадања насупрот тврдокорној конзервативној политици и отворили кључно питање: "Šta se desilo s projektom izgradnje novog društva za koji su pale tolike žrtve? Gde se mi danas nalazimo u odnosu na modernu evropsku civilizaciju?".

Анализирајући узроке, академици закључују: "U istoriji dosad nezapamćen jaz izmeñu normativnih proklamacija i stvarnosti daje jugoslovenskom društvu jedno od bitnih obeležja. Prema zvaničnoj ideologiji jugoslovensko društvo je već prevazišlo sve tekovine moderne civilizacije, i na Zapadu i na Istoku: ostvarilo je najviši oblik demokratije, samoupravljanjem obezbedilo vlast radničke klase, postiglo bratstvo i jedinstvo naroda, ukinulo etatizam, prvi put u svetu dokazalo mogućnost postojanja efikasne tržišne privrede u socijalizmu. U stvarnosti se naše društvo nalazi ispod nivoa moderne civilizacije."

НУЖНОСТ ДЕМОКРАТИЗАЦИЈЕ ЗА СПРЕЧАВАЊЕ КРВАВОГ РАСПАДА

Наши академици нису зажмурили пред стварношћу, напротив: " U Jugoslaviji se osnovna grañanska prava ličnosti još uvek mogu nekažnjeno kršiti, izbori funkcionera su fikcija, sudska vlast je zavisna od izvršne, sloboda reči, organizovanje i javno manifestovanje su ograničene birokratskom samovoljom i zakonskim propisima koji omogućavaju proganjanje mišljenja različitih od zvaničnog. Radnička klasa nema legalno pravo samoorganizovanja i štrajka, i ne vrši nikakav stvarni uticaj na političko odlučivanje. Nacionalne odnose karakterišu sukobi suprotstavljenih interesa, eksploatacija i slaba saradnja autarhičnih nacionalnih ekonomija. O jedinstvenoj politici razvoja i o jedinstvenom tržištu ne može se više ni govoriti ozbiljno. Etatizam nije ukinut već je prenet na republički nivo, gde je on iracionalniji i zloćudniji. Kad su se već 1967-68 javile neželjene posledice: spoj inflacije, stagnacije i nezaposlenosti, cela loše smišljena „privredna reforma“ je napuštena i nikad se nije dospelo do moderne tržišne privrede regulisane instrumentima jedne celovite razvojne politike. Za razliku od drugih savremenih mešovitih društava, specifična jugoslovenska mešavina elemenata pred-modernog autoritarnog društva, grañanskog društva i socijalizma, definitivno uobličena Ustavom od 1974., ne poseduje minimum potrebne koherentnosti da bi obezbedila dalji društveni razvoj."

О нужности промене Устава из 1974.године академици кажу: "Bez promene toga Ustava i na njemu izgrañenog političko-ekonomskog sistema nemoguće je rešiti ni jedan suštinski današnji problem našeg društva, nemoguće je zaustaviti sadašnji proces dezintegracije i pada u sve dublju krizu. Neophodno je tragati za rešenjima imajući u vidu sledeće velike civilizatorske principe koji su neophodni uslov uspona modernog društva."

Све то подразумева сувереност народа,самоодређење нације, људска права и рационалност.

МЕМОРАНДУМ - НОВО НАЧЕРТАНИЈЕ?

Због извесних увида који нису били по вољи републичким олигархијама у савезној федерацији (суштински конфедерацији), академици и њихово упозорење, апел звани "Меморандум" одмах се нашао на мети, као потврда поновних српских тежњи за хегемонијом - флоскула којих су се проверено држали сви непријатељи српског националног освешћења.

"U takvim uslovima a pod stalnim optužbama da je "ugnjetački", "unitaristički", "centralistički", "pandurski", srpski narod nije mogao postići ravnopravnost u Jugoslaviji, za čije je stvaranje podneo najveće žrtve" - неустрашиво ће изрећи најмудрије главе Србије.

На статус Србије подељене на још две аутономне покрајине у заједничком  одлучивању, такође ће указати академици: "Preširoka i insitucionalno čvrsto utemeljena autonomna pokrajina stvara dve nove raseline u srpskom narodu.".

Тек смо данас, 31 годину доцније, после ужасних последица распада СФРЈ, СРЈ, а сада и на самом прагу Србије, у стању да разумемо пуни смисао упозорења српских мудраца.

Наравно да они нису пропустили да упозоре на тежак положај Срба у свим југословенским републикама, чиме су на дневни ред истакли деценијама забрањено - српско питање: "Uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, nezavisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio, njegovo je istorijsko i demokratsko pravo. Sticanje ravnopravnosti i samostalan razvoj za srpski narod imaju dublji istorijski smisao. Za manje od pedeset godina, u dvema uzastopnim generacijama, dva puta izložen fizičkom uništenju, prinudnoj asimilaciji, pokrštavanju, kulturnom genocidu, ideološkoj indoktrinaciji, obezvreñivanju i odricanju od sopstvene tradicije pod nametnutim kompleksom krivice, intelektualno i politički razoružavan, srpski narod je bio izložen preteškim iskušenjima da to ne bi ostavilo tragove u duhovnom stanju koje se na kraju ovog stoljeća velikih tehnoloških uzleta ljudskog uma ne bi smelo zanemariti. Ukoliko računa sa svojom budućnošću u porodici kulturnih i civilizovanih naroda sveta srpski narod mora dobiti mogućnost da ponovo nañe sebe i postane istorijski subjekat, da iznova stekne svest o svom istorijskom i duhovnom biću, da jasno sagleda svoje ekonomske i kulturne interese, da doñe do savremenog društvenog i nacionalnog programa kojim će se nadahnjivati sadašnje i buduće generacije."

ИДЕОЛОШКА ТРАНЗИЦИЈА ЈЕ КОНЗЕРВИРАЛА КОМУНИЗАМ

Не презајући од укрштања комунизма с радикализмом, српске власти су непрестано делиле српско друштво, руковођени проверено ефикасном девизом "Завади, па владај". У општој гужви, појачаној нестабилном економијом и опадајућим стандардом, решења српског националног питања понуђена су на сасвим погрешан начин - сукобима који су лако прерасли у оружани, крвави грађански рат.
Проста поларизација одразила се и на "културне" потребе народа, које су се свеле на Вујовићев концепт "ТВ Палме" и, можда и бласфемичнији, "Пинк", уз вербалну пропаганду у, такође, подељеној штампи.
Није било икога да послуша академике.
Распрострло се бојно поље, непрегледно.
Расплет помало и знамо, из субјективних перспектива.
Ратови никоме нису донели добра, понајмање Србији, унапред осуђеној као губитници.
Српски народ се нашао у једној држави, Србији, изгнан и протеран са вековних огњишта, суочен са проблемом навикавања на нову средину. Данак су платили и домаћини, страхотним падом животног стандарда.
У судару са пуким биолошким опстанком некадашње вредности топиле су се као восак на топлоти...Све је незадрживо пропадало.

ДЕМОНОКРАТИЈА

Најтежа идеолошка пошаст тек је наилазила, логистички и материјално храњена из демонократске интернационале, стецишта башибозука свих боја и опредељења. Демократија им је била покриће за све. У име слободе слободе су стављене у окове.

Нација, вера, историја, традиција, идентитет, особеност, човек - све је постало мета концентроване киселине којом су посуте реликвије осуђене на ропотарницу.

После 17 година биланс тријумфа и победе демократа еврофанатика је - пустиња.

Духовна, морална, верска, безбедносна, религијска.

И владавина руље, просте јединичне већине над мањином, простим и простијим пребројавањем. Победа квантинета над квалитетом.

Прихватањем мере, одрекли смо се суптилних финеса које дају лепоту суштини.

Отуђили се од себе, свог корена и стабла и свели на сезонски цвет.

Ми нисмо више онај народ.

Наша је суштина у огромној, бојим се непоправљивој количини, промењена.

Изгубили смо искон, отуђили се од својих предака и родитеља, деца нам се прелако одрођују од нас, који смо их донели на овај свет.

И не стајемо у наопаком послу. Немамо кога да слушамо, на кога да се угледамо - прошлост нам се брише и у њој гасе светионици. Упућујемо се на данас као једино време, без будућности.

Без Тројства нам нема опстанка, то је више него јасно, а нама се глава, везана брњицом упире, без природног отпора, само у златно теле.

Последњи, који се једва чују и, можда понешто напишу, као да су без гласа или бележе невидљивим мастилом.

Тврде су уши и слепило код очију.

Разапињемо пророке и спаситеље...

Можда, можда негде доле, кад врховима прстију дотакнемо дно, можда ћемо се тада, последњим здравим инстинктом човека, одгурнути према неком излазу из живог блата у којем смо већ до носа.