ПО(Д)МЕТАЊЕ

А.С. (39) из Врања, који је уочи Бадњег дана возио санитет Хитне помоћи из које је, како пише штампа, кроз бочни прозор испао сада покојни Горан Митић (56) право на пут и страдао од возила које је на њега том приликом налетело - не може бити једини, чак ни главни кривац за ову заиста (још увек) несвакидашњу трагедију!

Можете ли само да замислите транспортно возило - само са возачем и техничарем заједно, како смешта и превози пацијента кроз Грделичку клисуру? Да ли можете да замислите?
1. Где му је била помоћ? Екипа за транспорт мора да има макар двојицу по возилу.
2. У којем стању је био санитет?
3. У ком степену журбе, зван, позиван и пожуриван, ако не из диспечерског центра Хитне помоћи Врање, онда сигурно од пацијената, је био возач и техничар?
4. Чија је одговорност за ову невероватну трагедију? А.С. сигурно, поред кривице која је несумњива, није једини одговоран за изненадну несрећу пацијента са смртним исходом, осим у случају да је самоиницијативно на позив кренуо сам, без колеге.
Да ли би се несрећа догодила да је А.С. возио а колега техничар био уз пацијента, као што налажу правила службе?
И, коначно, зашто је био сам?

25.децембра око 22 сата позвала сам хитну помоћ. Иако су са друге стране одговорили да ће послати возило, звала сам још два пута да проверим да ли долазе и где су.
Екипа је стигла за два сата: два љута радника Хитне помоћи, службе за транспорт објаснила су ми да имају само два теренска возила за цео Београд (на два милиона становника) и да се на транспорт непокретних болесника чека четири сата! (А они су пожурили!) У каквом стању је било возило најбоље би показали моји иструцкани унутрашњи органи и руке, отекле од држања колица, да не одлете у голе зидове санитета!
За назад нам, дакле, није било друге до да чекамо на екипу најмање три сата. Са тешко болесним човеком! Таква је организација у Београду.
Можете ли замислити како све то изгледа у Врању, кад је по пацијента кренуо један човек, задужен да пацијента смести на носила, убаци у транспортно возило, препусти га судбини и потом седне за волан?
Ко га је тако распоредио и организовао?
Да ли ће тај одговарати?

Што се мог случаја тиче, непокретног пацијента смо сместили у колица и повели до дежурног уролога.
На позив обезбеђења појавила се космата нафракана сестра која ради за шалтером. "Што сте дошли?" - избечила се на нас, непријатељски нас и с мржњом одмеравајући, као неуропсихијатар.
- Нисмо знали шта да радимо, па нам се шетало - одговорила сам на тенденциозно питање, пошто смо јој показале материјални доказ о здравственом проблему пацијента у чијој смо пратњи биле сестра и ја.
"Па, ја не знам, могли сте преко дана, док болница ради, а не у ово доба...Доктор се љути кад га пробудим" - гунђала је нафракана сподоба у број већим еспадрилама са високом ортопедском петом, које су касниле за њом.
- Да нисте ви случајно дежурни ноћас? - сестра ме је јако стисла за руку.
Коначно је одшепесала низ ходник, по лекара.
Овај је стигао са невиђеном лармом.
- Шта ти је? - обратио се мом оцу у колицима, јаче га поташавши по леђима.
Онда је бацио поглед на оно што смо понеле са собом.
Питао је шта му је, а онда му се језик развезао - "спаса му нема, да му нисам у кожи, јел' се још није распао...?" За све имам сведока.
Потрудиле смо се да надгласамо надобудног уролога, како га пацијент не би чуо.
Сестри је наложио да спреми инјекцију, а кад сам јој видела канџе намазане розе лаком, пожелела сам да му радије сама убризгам лек.
Тада је лекар почео да чврка извештај. Ворд му је баговао, дрмусао је жестоко тастатуру да убрза куцање. А потом издао команду да му штампач одштампа извештај. Није ишло, а њему је притисак растао; као да се тада присећао да је пробуђен, у адаптираноj голој подрумчини пре налик на складиште него лекарску ординацију - почео је да разглављује штампач, да га лупа, удара и дрмуса да се скоро распао!
"Ни опрему нису у стању да ти обезбеде за рад" - викао је, све видније црвен у лицу и ван себе.
Хитнуо је тастатуру у екран. Нисмо знали да ли да се смејемо или плачемо, као да смо биле у некој трагикомедији на даскама позоришта, скоро да смо се осврнуле да видимо реакцију публике, среле су нас само уплашене очи мога оца...
И тада је спасоносно кренуло из штампача, извештаја у оном броју примерака колико је било папира. Још печат, потпис и истрчале смо с колицима што нас ноге носе!
Смештај пацијента у болницу у којој се иначе лечи, а дошао је због озбиљног проблема, није долазио у обзир.
Верујем да се уролог добро издувао и брзо заспао у још топлом отоману.
А ми смо се некако вратили кући, иако је потрајало сатима.
Сутрадан смо, јер се стање упркос преписаној терапији није поправљало, отишли у другу дежурну болницу, у коју је касно увече мој отац примљен као хитан случај. Ујутру су, ваљда, звали његову болницу за пријем. Жестоко су се наљутили са одељења што нисмо дошли код њих, иако смо се, и распоред нам је био наклоњен, претходну ноћ њима обратили у време дежурства. Били су такнути у сујету, очигледно. И онда по нама!
Не дао ти Бог да се разболиш у овој земљи!
Дуг је пут до кревета. А некад те предухитри сандук, као у "врањском" случају.
Процените сами колико је А. С. крив.
А верујем да ће се на њему сломити кола.