Земунске капије – шетња историјом Земуна
Једино су његови становници увек само Земунци. Немају другу припадност. Не занима их. Од 1934. године држава игнорише да је Земун био и остао град за све који живе у њему.
Град створен од чежње и мудрости свих нација и вера које су га вековима насељавале и градиле, препуштајући своју судбину његовој и судбини својих суграђана.
На земунским крововима још увек је могуће видети уредне голубарнике и јата како их надлећу. Његови чамци се још увек граде од дрвета чистом љубављу за водом и брижљиво негују. Место у које су деценијама Београђани стидљиво долазили у провод који им је распаљивао срца и разгаљивао душу.
Град саграђен руком зидара који су опеку и камен везивали малтером и чистом љубављу. Још увек је могуће видети стотине фасадних украса како пркосе времену подсећајући на љубав којом су саграђени па чак и један сегмент зида који је чувао Контумац.
Земун је и град цвећа засађеног у земљу, саксије, жардињере и туфнасте лонце. Током пролећа, лета и доброг дела јесени обавијен је слаткастим мирисом мушкатли. Правим, а не пластичним цвећем.
Земун је и град великих љубави од којих су многе крунисане браком који траје колико и љубавници. Земун је једини град чији су становници сасвим несвесно распоредили куће да из ваздуха пут који их раздваја и повезује има облик срца.
Земун је град који има круну-Гардош. На њега ни данас не долази свако већ само онај способан да воли и буде вољен.
Надам се да га и ви доживљавате као и ја? Као једини град који нема алтернативу!
Често себе и своје госте након шетње Калемегданом и Петроварадином одведем у Земун. Посматрају широм отворених очију остатке времена узидане у објекте и зидове који су одолели зубу времена. Замишљају баш као Ви и ја слике градова дивећи се. Често им испричам понеку причу Моме Капора укључујући укус и мирис прохујалих времена. Искористим и прилику да им испричам и причу о капијама коју изгледа само ја причам? Не знам зашто се само ја сећам ње?
Ступајући на Калемегдан и Петроварадин очи нам заокупљају капије. Дивних су назива и богате историје. Причајући о једној ум ме води ка преосталим које је могуће видети и о којима причам својим гостима а и ка онима које су давно срушене. Свака има своју причу. Једино Земун вековни град ког толико волим и коме сам посветио значајан део свог опуса нема ама баш ни један траг о њиховом постојању. Нешто мало је остало у картама из „Ратног архива“ из Беча и у реченицама историчара и путописаца. Радо испричам својим гостима податке које знам а које ћете и ви сазнати у реченицама које долазе.
Најстарији план Земуна који историја познаје датира из првих деценија XVIII века. Уз пут који повезује Петроварадин са Београдом настаје Главна улица из које се издвајају остале. Аустрија заједно са Русијом (1737-1739) ратује против Турске и у одлучној битки код Гроцке је протерује из Србије. Не за дуго Турци враћају Београд а његово становништо у страху од освете и у жељи за напретком бежи. Део становништва предвођен Арсенијем IV Шакабентом одлази ка Војводини а део тог великог дела остаје у Земуну значајно увећавајући број становника. Баш у то доба Земун постаје главно место за трговински транзит на правцу исток-запад. У то доба Земун има двојну управу. Сачињавају је војне и феудалне власти. Војна власт откупљује феудалну Шенборново властелинство па Земун 1746. године постаје део Војне границе. Положај Земуна и жеља његове управе за развијањем економије и трговинских веза доводе до установљења скромне самоуправе. Земун 1749, године бива издвојен из апсолутне војне управе и проглашен слободним војним комунитетом. 1751. године оснива се градска управа – Магистрат, а град постаје стециште занатлија и трговаца.
Ради заштите града насеље се консолидује а варош ограничава палисадама и шанчевима. Географски положај Земун ограничава Дунав са северо-истока, северо-западно са лесним одсеком Гардоша и Ћуковца, југо-источно плавним тереном ка Сави и југозападно према равници.
План Фридриха Ренера израђен око 1753. године показује облик вароши и положај Контумаца(југо-источна страна). Варош се потпуно ограђује а за улаз и излаз добија капије. Свака страна вароши има по једну главну и више мањих.На улазу у Земун из Петроварадина, на делу између Гардоша и Ћуковца налази се „Петроварадинска капија“ која води у Главну улицу.
На излазу из Главне улице налази се „Београдска капија“.
Према Бежанији налазиле су се „Бежанијска капија“ и „Касарнска капија“.
Према Дунаву налазиле су се : „Капија код рибље пијаце“, „Крива капија“, „Капија код кречане“, „Капија код Соларског уреда“, „Капија код Бродарског уреда“ и „Водена врата“ за уношење и изношење чамаца.
Уз две капије које су служиле за улаз у Контумац Земун их укупно има 12. Свака капија је имала стражару за боравак чувара и евентуално административне послове.
На жалост не постоје гравире и цртежи о њиховом изгледу. Сигуран сам да су биле грађене од тврдог материјала (камена и опеке) и поред чврстине садржале архитектонске елементе који су сваком путнику показивале и раскош царевине у коју улазе. Верујем да је већина била слична капијама које су сачуване на Калемегдану и Петроварадину.
Све у свему остаје успомена на њихово постојање у времену које је протекло. Многе ће као и мене повести на путовање историјом града који волимо нудећи сијасет питања и података које ћемо наставити да сакупљамо кроз време које нам долази. Сигуран сам и да ћемо уживати у путовању времепловом кроз град у коме је било могуће набавити било коју робу и заменити било коју валуту која је пролазила на правцу исток-запад. Можда на том путовању осетимо и мирис Дунава и дах Кошаве а сигурно и љубав према људима који су живели остављајући траг који следимо?
http://iskreno.win/zemunske-kapije-setnja-istorijom-zemuna/ Мирослав Љ Ранковић
0 Коментари