Ако вам, не дај Боже, ближњи тешко оболи, посебно од неизлечиве болести, у друштвеном и здравственом систему Србије, врло брзо ћете доживети тежак емотивни и нервни шок.
Зашто то кажем?
Говорим с тугом и огорченошћу, у покушају да једне постидим не би ли се поправили, а оне друге упозорим са чиме ће се, највероватније сретати, па да на то буду приправни.
Кад говоримо о болести, годинама пацијента, свом ближњем, ма колико били свесни чињенице да је медицина углавном немоћна, да је организам стар и дотрајао за неке врсте лечења, све оно што је за неке подразумевано, за нас није. Не бисмо ни водили пацијента не негу или лечење да се не надамо да ће му бити боље после тога, зар не?
Ма колико из љубави били цепидлаке, не очекујемо да с болничаркама и лекарима пијемо кафу и размењујемо идеје из области медицине о новим лековима и методама лечења који још нису стигли код нас, али могу да се пробају, али минимуму љубазности, поверења и топлине изражене према ближњем се надамо. Нажалост, тако често узалуд.
Због тога тај ужасни горки осећај у устима многих чији се ближњи није упокојио у свом дому. Бар би био гледан, мажен и са својима, уљуљкан у загрљај и љубав.
И заиста је тако.
Избегавајући да будем незахвална и оштра, свесна чињенице да се за мале плате остатак онога што зовемо здравственом службом - јер су или престарели да за много већи новац уновче своје знање и вештине, или су се определили за девизу "боље бити први у свом селу, него последњи у граду" - и не можемо очекивати богзнашта, колико год се "трудили", после заиста тешког и лошег искуства са, нажалост, покојним оцем, мирна срца могу констатовати да је сваки, и људски и професионални морал, такође емигрирао из моје отаџбине.

ХИПОКРАТЕ, ХИПОКРАТЕ...


Мој покојни отац је за прву сумњу на озбиљнију болест сазнао у приватној ординацији где му је констатован значајан застој у раду левог бубрега -док су сви остали налази били уредни (срце, плућа, абдомен, крвна слика...). На основу бубрежних компликација индиковано му је испитивање на ВМА, на Уролошкој клиници, где је задржан две недеље.
Осећао се јако добро, питајући се зашто га задржавају толико дуго, с обзиром на чињеницу да никада није лежао у болници, нити се лечио.
Чекао се налаз из коштане сржи, на основу којег му је и постављена дијагноза једне ретке врсте леукемије.
Према његовим речима, а заћутао је и ништа нам није говорио, променио је дотад срдачно понашање, страшна вест му је саопштена изнебуха и без имало такта: начелница Уролошке клинике ВМА др Јелена Тадић му је с неба па у ребра, како каже народ, истину да болује од рака и да му је остало још неколико месеци живота саопштила врло храбро. С обзиром на експлозивну природу мога покојног оца, могла је лоше да се проведе, и он заиста умало није кидисао на њу, упозоравајући је да води рачуна шта говори!
После готово 16 месеци од тог доба, питам се да ли Медицински факултет има предмет психологија и учи ли студенте професионалној етици? Шта је докторка Тадић имала из ових предмета, уколико их је учила на факултету? Мислим да оправдано питам и какав је човек? Није ми потребно ближе познанство да о томе дам свој суд. Мени не.
Ни када су нам затражили ампуле ранисана из болнице, нико породици није то још био саопштио, а наш отац је о свему ћутао као заливен, потпуно смрачен.
Заиста ништа нисмо слутили.
И онда смо се усудили да питамо његове лекаре - упутили су нас код начелника, који се изненадио да ништа не знамо о резултатима истраживања, "зар нам отац није рекао?" - није могао да верује, и тада нам изговорио нешто на латинском што смо први пут чули, питање колико разумели. Упутио нас је на интернет. Као и на хематолога др Анђелину Живановић.
Докторке смо се, наравно, начекали, а када нас је већ примила, тај разговор који имам снимљен на диктафону никада нећу заборавити - ем га је прекидала да се чује са својом мајком, ем се понашала као да се ништа не догађа, иако је прогнозирала свом пацијенту, а нашем оцу, у најбољем случају пола године живота, смрт или од срца или од тромбозе, и препоручила лечење са неизвесним исходом - ту више није била Нострадамус!?!
Можемо ли да опишемо своја осећања после сусрета са три лекара ВМА?
Никада.
При отпусту, др Тадић је поновила све оно што је саопштила свом пацијенту, нашем оцу. Сестра је оштро упозорила на одсуство тактичности, с оправдањем да можда неко има слабо срце. А на увек здраог и насмејаног оца биле смо слабе (на срцу и свему осталом) и моја мајка и сестра и ја и његове три унуке, у најмању руку!

НЕМУШТИ ЈЕЗИК

Следи период у којем је пред мојим оцем стајала понуда да се лечи иновативним методом по Vel-dexa протоколу, који може да заустави напредовање болести и "купи" неколико година живота, јер због његовог доба (82 је имао тада) други начини нису могли да се примене.
На ВМА је, наводно, добро поднео пет доза кортикостероида.
Мој отац је тада сам отишао у КБЦ "Бежанијска коса" и начелници хематологије, проф.др Оливери Марковић саопштио да ће одустати од терапије која му је препоручена.
Због тегоба које су му се јавиле крајем јануара 2017.године, променио је мишљење, а прва "биолошка" терапија - тада још у фази испитивања, заказана му је, невољко и с много гунђања од стране особља, 14.фебруара.
И кренули смо на то чудо.
Без икаквог упозорења при отпусту, дан после пријема прве дозе прве терапије, организам му је силовито одреаговао, те смо некако преживели воду у ногама и плућима, која му је капала чак и из носа! Хитна, неодложна, кућна нега - све смо звали у своје време и некако санирали последице инјекцијама ласикса - претпостављам да су дозе у таблетама биле неефикасне. И то ће нам се стално понављати, као задатак за учење и сналажење - кога кад звати, код кога се распитати о дозирању итд, јер нам ниједан савет из КБЦ-а није дат! Као да је реч о прехлади!
Већ после првих доза, Конзилијум је оценио да терапију добро подноси, али је у отпусну листу дописана нова дијагноза, слабост срца...
Лечење је, уз повремене дозвољене паузе колико да се санирају нуспојаве, настављено, иако је бивало очигледно све теже, до осмог циклуса (сваки циклус је имао четири недељне дозе), када је лечење прекинуто после две недеље, а број нових дијагноза испунио предњу страну отпусне листе.
НИЈЕДАН ЈЕДИНИ САВЕТ ПОРОДИЦИ НИЈЕ ДАТ СВЕ ВРЕМЕ ЛЕЧЕЊА.
Ово наглашавам због две ствари - штурог и немуштог контакта са ординирајућим лекарима којих је било четири око стања пацијента - као и због осетљивог дозирања неких лекова на које је, сматрам, породица морала бити упозорена.
Јер, због тога нам се догодило да предозирамо преписане дозе "фарина" и то двапута,  чијих последица не бих ни да се присећам! Поступали смо према инструкцијама из отпусне листе, у садејству са кућном негом, ИНР проверавали инстинктивно просто чешће него што нам је наложено, и опет су нам се догађала тешка крварења ткива, због којих је наш отац лежао у болници ради опоравка.
И на крају, када је већ требало да се опоравља, дан по отпусту из болнице због температуре смо га вратили назад, да би се испоставило да је оболео од болничке инфекције плућа, која је једва, ако је уопште, санирана.
Од краја јануара ове године према моме оцу особље КБЦ Бежанијска коса понашало се као према незнанцу! Као према уљезу! Као према товару који смо им испоручили не ради лечења, већ ради бриге и неге, јер немамо куд с њим! Просто су били љути на нас и, што је најгоре, на њега!
Нико, баш нико од његових лекара није разговарао с нама. Нису нам рекли у ком је стању, иако смо и сами видели да му је крај близу.
Све време лежања био је на инфузији, иако му вене више нису примале течност, већ је сав био отекао и тежак.
На овом месту и овом приликом не бих улазила у детаље у које се претерано не разумем и за које нисам стручна.
Као породица, биле смо чак и претерано често у терминима кад су ту лекари и дају информације о пацијентима, између 13 и 14 часова радним даном.
И, на крају, при отпусту, сам је промрмљао, мислећи на сестре које су га у кревету довезле до пред излаз болнице, кратко и речито "Убице!".
Једина утешна околност је да је своју племениту и намучену душу испустио у задњи час у свом кревету, окружен љубављу и бригом својих најмилијих - као да је само чекао да још једном види свој дом...




0 Коментари