СРПСКО СРЦЕ, СРПСКА КОЛЕВКА - КОСОВО И МЕТОХИЈА
Има тренутака у животу кад се нешто једноставно сложи, непланирано, ненамештено, можда случајно. Већ сам почела да се мрачим уседела кући на годишњем одмору, кад ми је стигла порука с непознатог броја, у којој ме, дакле, неко познат, ословљава и позива на путовање. И то не макар где. На Косово и Метохију! Кад сам окренула број, одлука је већ била донета. Идем! Не постоји ниједан разлог на планети да не идем и посетим завичај, моје родно Косово и Метохију, који нисам видела бар једно три године - увек предуго.
Породица је бринула, ја нисам, а и добила сам уверавања водича да се путује без икаквих проблема. Није увек било тако. Овог пута заиста јесте. Организатори путовања кажу да је већ дуго тако, наиме, Шиптари сматрају да су ''завршили посао'' и да немају више разлога да преппадају Србе који, нажалост, најчешће обилазе гробља, родбину или светиње, а све то је кратко и пролазно...Да, баш је тако. Осим оне једне ствари - ако истрајемо и не дамо Косово и Метохију, видећемо ко је завршио посао.
Закључујем, и у светлу најновијих догађаја - упада 75 дупке пуних оклопних полицијских возила на север Косова и Метохије ради акције хапшења криминалаца 28.маја, само дан након повратка с ходочашћа, да се више не спомињу ''лидери Срба с КиМ''. С правом, на Косову и Метохији више нема рашчињеног, жустрог и непоколебљивог у вери и одбрани владике Рашко-призренског Артемија, а још жалосније - нема ни Оливера Ивановића међу живима! Непомињањем су једноставно маргинализовани и служе за провлачење кроз медијско блато и Слаиша Ристић и Марко Јакшић и др Милан Ивановић и Рада и Момчило Трајковић, а у име Срба громогласно говоре неки нови смешни људи. Но. Да не дужим, као у народној ''Женидба краља Вукашина'': '' Ал' да видиш чуда великога:
што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;275
што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
што Момчилу таман чизма била,
ту Вукашин обје ноге меће;
што Момчилу златан прстен био,280
ту Вукашин три прста завлачи;
што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче;
што Момчилу таман џеба била,
краљ се под њом ни дигнут не може!''
Верујем да ће се ствари преокренути у нашу корист. Баш као што је прогледао и краљ Вукашин у горе цитираној песми.
На пут за Косово и Метохију кренули смо у поноћ 24.маја аутобусом из Београда. За све што ћу написати имам 24 сведока, колико и путника.
Међу њима је - што је најважније - био велики број оних који су, иако у зрелим годинама, први пут кренули у јужну српску покрајину, Косово и Метохију. Свако, наглашавам - свако, мора да види одакле смо.
Доживотно сентиментално везана за завичај, намиришем га свим чулима: заголица ми нос једва видљив хоризонт у праскозорје, очи које га три дуге године нису виделе жељно га пију као живодарни извор, залепљена за стакло чујем брзи кривудави Ибар из врбака, босим ногама трчим кроз класало тамнозелено жито и брижљиво неговане баште - хрлим им свим својим бићем и стискам их у свој загрљај јако да зајаучу. Чујем гласан цвркут пробуђених птичица које се сваке зоре изнова веселе животу и слободи. По њима памтим свој завичај, нигде више птица ни цвркутавог весеља, и где год их чујем, поновим ''Као на мом Косову''.
У Лешку купујемо веш машину коју ћемо донирати манастиру Драганац код Гњилана.
Настављамо кроз Лепосавић и Звечан до Косовске Митровице. Шетамо кроз град у којем су тек ретки ранораниоци на ногама - полако се отварају локали, пекаре, помажем Албанцу да претера бицикл натоварен робом коју ће продати Митровчанима преко разроване улице ка мосту на Ибру.
Најљубазнијеми се захваљује, а ми настављамо према живописној грађевини коју чувају карабињери. Не желим да се сликам са њима, најрадије бих да нису ту. Нико нам, међутим, не препоручује да ступимо на мост ка јужној страни града - ''јужњаци'' без икаквих проблема залазе у северни део.
Упркос свему, Северна Митровица се гради - нови Студентски центар и вишеспратнице ничу, иако је, евидентно, и све више огласа за продају станова. У многим зградама живот као да је замр'о, тек понека жица пуна веша сведочи да ту неко још станује.
Никада Митровица није била ћутљивија откако у њу долазим на Видовдан.
У овим обичним приликама, грађани живе у чекању и зебњи пред будућношћу. Кад их питамо, беже од нас и не знају где је спомен - плоча Оливеру Ивановићу. Неко нам одговори ''између она два бетонска стуба'' и побеже. Иза ћошка, случајно или намерно, изби дежмекасти полицајац.
Први пут откако је убијен Оливер, долазим на то место. Има вештачког цвећа. Делује невероватно да Митровчани сагнутих глава пролазе крај његовог стратишта.
Хватам се за капију, отворено, али је седиште странке затворено. Било би ми драго да је било некога...Поклон Оливеровим сенима - моја мајка дуго милује тужну спомен плочу, и полазимо.
Ка споменику кнезу Лазару, до аутобуске станице, на коју као да, сем нас, ниједан аутобус не свраћа, као на узалудно чекалиште....
Осликана припрата на стубовима који јој дају величанство византијског храма, као и унутрашњост, у мањем крсту, уписали су ову цркву над црквама у светску културну баштину под заштитом УНЕСКА.
Претрпела је бројне похаре и разарања, о чему је најлепше стихове написао велики српски песник и конзул Србије у Приштини Милан Ракић. Краљица Симонида и краљ Милутин на два носећа стуба и данас, поред родослова Немањића, Успења Пресвете Богородице, Страшног суда, капеле Пантократора, иако оштећене, плене својим изразом и колоритом, као безвремене фреске непроцењивог културног, историјског и уметничког значаја.
Тога дана када смо посетили Грачаницу, у суботу, крштавала су се деца, орио се смех и радост - на Косову и Метохији, упркос свим невољама, број живорођених премашује број умрлих.
После кратке паузе у кафићу преко пута манастира, своје путовање настављамо посетом Газиместану. Пролазимо кроз Обилић, Вучитрн и Приштину модерном аутострадом. Приштина на моменте делује застрашујуће - гради се пуном паром, ''заузима земља и квадрати'', како коментарише један од сапутника, а луксузни објекти носе имена ''Загреб'' или ''Горење'', указујући на порекло капитала. Целим путем пратићемо исту појаву: изграђени су низови идентичних породичних кућа за целе и то бројне породице у деловима у којима у огромној већини живе Шиптари, па, ипак, иако су субота и недеља, нерадни дани, све делује аветињски пусто и ненастањено. (Овога пута нису каменовали аутобус којим смо се возили).
Као и то да је у целој Србији природни прираштај позитиван само на Косову и Метохији, тамо где је Србима данас најтеже!
За мене изузетно потресна прича и посета, на десетак километара од Драганца су села у којима сам боравила код кумова у детињству - Ранилуг, а кроз Шилово смо чак и прошли. Од 1995.године, 24 лета нисам била у свом родном месту Косовској Витини, која је на пола сата од Драганца - потрешена сам. Моје Косово родно!
Велику Хочу, центар надалеко познатог метохијског виногорја, са јасним погледом на снежне врхове Шар планине, запамтићу по гостопримству којем нема равног!
Најпре смо посетили цркву светог Стефана из 14.века, у којој је очуван живопис познатог зоографа Јосифа из Лазаропоља из 1864.године.
Наши љубазни домаћини су породице које примају намернике на ноћење. Прост, добродушан свет великог срца, који се свакодневно суочава са животом.
Вредни, срдачни, пристојни домаћини, који од троје деце - сина који живи у Бриселу, ћерке одсељене у Крагујевац и друге која живи у њиховом комшилуку имају чак једанаесторо унучади и прво праунуче. Породицу окупљају за све велике празнике, обавезно за крсну славу Светог Јована, Васкрс и Божић. Веркина васкршња јаја фарбана воском су права уметност, као и ручни радови, посебно ткане сукње, кошуље везене на призренској свили, шалваре и прслуци, али и постељине и куварице представљају мала ремек дела.
У центру Велике Хоче те вечери коју смо провели у овом дивном месту одржавало се и песничко вече посвећено проф.др Слободану Костићу, на којој су виђени и Живојин Ракочеић и свештенство, јер је после целодневног програма додељена и награда која носи Костићево име.
Растанак са домаћинима, који нас прате до аутобуса, три пута целивају и захваљују на посети и дуго нам машу је призор који памтим из детињства, али топи срца мојих сапутника, посебно оних који су овде први пут и тешко верују да је све ово, што је на Косову и Метохији тако нормално, могуће. Машу нам чак и деца.
Из Велике Хоче настављамо према Метохији. Прати нас Шара и раскошно виногорје. Манастир Зочиште, у којем су мошти светих Врача, Козме и Дамјана, до темеља је срушен и спаљен у мартовском погрому 2004.године. Обновљен је и у шиптарском окружењу чуван од напада.
Пролазимо поред Суве Реке, одакле су протерани Срби, а изграђено много нових џамија, њихови минарету парају небо, којим се смењују Шара и Коритник.
Призрен се познаје по пејзажу касабе. Стрме улице, карактеристичне куће на спрат са типичним прозорима и крововима, мноштво продавница и пиљара. Дуго пролазимо кроз град који се отвара са друге стране пута којим грабимо ка манастору Светих архангела. На брду изнад Призрена је тврђава, а усечена као дугачак квадар са звоником истиче се црква Светог Спаса, коју, нажалост, на овом путовању нећемо посетити. Колико год се у првом плану прсила Синан пашина џамија, ова дугачка камена грађевина искрсава у свим видицима.
Прелазимо мост на брзој и хучној Призренској Бистрици и наилазимо на спољни бунар и направе десно од капија Светих архангела. Уз леви бедем бокоре као крв црвене свиленкасте булке.
На цркви се није штедело, остаци камених стубова са високом пластиком положени су на првобитном месту, на улазу у пространу припрату.
У раскошној царској цркви Светих архангела био је погребен и сам цар Душан Силни под плочом од белог камена. Његово тело се данас налази у Београду у цркви светог Марка.
Чак и у граду, на цивилним објектима истакнуте су заставе Албаније.
У непосредној близини Синан пашине џамије налази се пространа црква светог Ђорђа са владичанским двором. Током мартовског погрома сви објекти у дворишту су спаљени, реликвије покрадене и уништене. Изгорео је кров од трске.
У цркви су и мошти шест светаца.
Припрата је не само изгорела, већ и лупана мацолама, тако да су фреске трајно оштећене. Више се не види натпис у којем се помињао њен градитељ дунђер Никола (Грачаница) и Астрапа, вођа жиописаца храма. Цркву красе пет раскошних купола, а једно време била и џамија, када су фреске прекречене и уништаване.
Обнова иде споро и мучно, што због ометања, што због недостатка средстава која су неопходна за чишћење зидова од гарежи. На једном од стубова, међутим, иако тешко оштећена, и даље стоји у свој својој лепоти Богородица с малим Христом, по којој је црква и добила име.
Овде сазнајемо од нашег домаћина да чињеница да је црква Богородице Љевишке под заштитом УНЕСКА ништа не значи ни у матријалном ни у смислу заштите.
Раскошну припрату краси мермерни трон Светог Саве, а испод пода су, по сопственом завештању сахрањени многи патријарси Српске православне цркве.
Конак, звоници и други објекти красе порту Пећке паатријаршије.
Капиларна влага која може да оштети фреске непроцењиве историјско-уметничке вредности се контролише посебно уграђеним системом.
Породица је бринула, ја нисам, а и добила сам уверавања водича да се путује без икаквих проблема. Није увек било тако. Овог пута заиста јесте. Организатори путовања кажу да је већ дуго тако, наиме, Шиптари сматрају да су ''завршили посао'' и да немају више разлога да преппадају Србе који, нажалост, најчешће обилазе гробља, родбину или светиње, а све то је кратко и пролазно...Да, баш је тако. Осим оне једне ствари - ако истрајемо и не дамо Косово и Метохију, видећемо ко је завршио посао.
Закључујем, и у светлу најновијих догађаја - упада 75 дупке пуних оклопних полицијских возила на север Косова и Метохије ради акције хапшења криминалаца 28.маја, само дан након повратка с ходочашћа, да се више не спомињу ''лидери Срба с КиМ''. С правом, на Косову и Метохији више нема рашчињеног, жустрог и непоколебљивог у вери и одбрани владике Рашко-призренског Артемија, а још жалосније - нема ни Оливера Ивановића међу живима! Непомињањем су једноставно маргинализовани и служе за провлачење кроз медијско блато и Слаиша Ристић и Марко Јакшић и др Милан Ивановић и Рада и Момчило Трајковић, а у име Срба громогласно говоре неки нови смешни људи. Но. Да не дужим, као у народној ''Женидба краља Вукашина'': '' Ал' да видиш чуда великога:
што Момчилу било до кољена,
Вукашину по земљи се вуче;275
што Момчилу таман калпак био,
Вукашину на рамена пада;
што Момчилу таман чизма била,
ту Вукашин обје ноге меће;
што Момчилу златан прстен био,280
ту Вукашин три прста завлачи;
што Момчилу таман сабља била,
Вукашину с' аршин земљом вуче;
што Момчилу таман џеба била,
краљ се под њом ни дигнут не може!''
Верујем да ће се ствари преокренути у нашу корист. Баш као што је прогледао и краљ Вукашин у горе цитираној песми.
ТИШИНА И ЗЕБЊА - ПОКЛОН ОЛИВЕРОВИМ СЕНИМА
На пут за Косово и Метохију кренули смо у поноћ 24.маја аутобусом из Београда. За све што ћу написати имам 24 сведока, колико и путника.
Међу њима је - што је најважније - био велики број оних који су, иако у зрелим годинама, први пут кренули у јужну српску покрајину, Косово и Метохију. Свако, наглашавам - свако, мора да види одакле смо.
Доживотно сентиментално везана за завичај, намиришем га свим чулима: заголица ми нос једва видљив хоризонт у праскозорје, очи које га три дуге године нису виделе жељно га пију као живодарни извор, залепљена за стакло чујем брзи кривудави Ибар из врбака, босим ногама трчим кроз класало тамнозелено жито и брижљиво неговане баште - хрлим им свим својим бићем и стискам их у свој загрљај јако да зајаучу. Чујем гласан цвркут пробуђених птичица које се сваке зоре изнова веселе животу и слободи. По њима памтим свој завичај, нигде више птица ни цвркутавог весеља, и где год их чујем, поновим ''Као на мом Косову''.У Лешку купујемо веш машину коју ћемо донирати манастиру Драганац код Гњилана.
Настављамо кроз Лепосавић и Звечан до Косовске Митровице. Шетамо кроз град у којем су тек ретки ранораниоци на ногама - полако се отварају локали, пекаре, помажем Албанцу да претера бицикл натоварен робом коју ће продати Митровчанима преко разроване улице ка мосту на Ибру.
Упркос свему, Северна Митровица се гради - нови Студентски центар и вишеспратнице ничу, иако је, евидентно, и све више огласа за продају станова. У многим зградама живот као да је замр'о, тек понека жица пуна веша сведочи да ту неко још станује.Никада Митровица није била ћутљивија откако у њу долазим на Видовдан.
У овим обичним приликама, грађани живе у чекању и зебњи пред будућношћу. Кад их питамо, беже од нас и не знају где је спомен - плоча Оливеру Ивановићу. Неко нам одговори ''између она два бетонска стуба'' и побеже. Иза ћошка, случајно или намерно, изби дежмекасти полицајац.
Први пут откако је убијен Оливер, долазим на то место. Има вештачког цвећа. Делује невероватно да Митровчани сагнутих глава пролазе крај његовог стратишта.
Хватам се за капију, отворено, али је седиште странке затворено. Било би ми драго да је било некога...Поклон Оливеровим сенима - моја мајка дуго милује тужну спомен плочу, и полазимо.
Ка споменику кнезу Лазару, до аутобуске станице, на коју као да, сем нас, ниједан аутобус не свраћа, као на узалудно чекалиште....
КРСТ У КРСТУ - ГРАЧАНИЦА
Бодљикава жица око зида који опасује задужбину светог краља Милутина из 1321.године дискретно је склоњена, али, ипак видљива, и намах изаива тугу. Неку величанствену сету буди и то осећање да се од ове светиње, за неколико сати, дана морате одвојити и вратити се свакодневици, тамо негде на седам сати путовања.
Узвишена, као на длану, уписана у увек немирно небо, изузетна архитектонска лепотица чувеног дунђера Николе, посвећена Успењу Пресвете Богородице, Грачаница симболизује моћ породице светог краља, краљице Симониде и њиховог сина Стефана. Није се штедело, ни у опеци и ониксу, ни у лапису лазули, плавом камену за византисјко плаву, чија се вредност мерила златом.
Осликана припрата на стубовима који јој дају величанство византијског храма, као и унутрашњост, у мањем крсту, уписали су ову цркву над црквама у светску културну баштину под заштитом УНЕСКА.
Претрпела је бројне похаре и разарања, о чему је најлепше стихове написао велики српски песник и конзул Србије у Приштини Милан Ракић. Краљица Симонида и краљ Милутин на два носећа стуба и данас, поред родослова Немањића, Успења Пресвете Богородице, Страшног суда, капеле Пантократора, иако оштећене, плене својим изразом и колоритом, као безвремене фреске непроцењивог културног, историјског и уметничког значаја.
Кроз векове, Грачаница са својим конаком и монашким сестринством, чува веру и свој народ, те су се око ње задржали Срби, опстајући често у суровим условима и приликама.
Тога дана када смо посетили Грачаницу, у суботу, крштавала су се деца, орио се смех и радост - на Косову и Метохији, упркос свим невољама, број живорођених премашује број умрлих.
У готово свим косовско-метохијским манастирима пале се само воштане свеће, и управо овде их посветих најмилијима, живима и упокојенима.
Пре неколико година у Грачаници је подигнут и споменик јунаку Косовског боја Милошу Обилићу.
ВРАТИЋЕ СЕ БОЖУРИ СА СРБИМА
После кратке паузе у кафићу преко пута манастира, своје путовање настављамо посетом Газиместану. Пролазимо кроз Обилић, Вучитрн и Приштину модерном аутострадом. Приштина на моменте делује застрашујуће - гради се пуном паром, ''заузима земља и квадрати'', како коментарише један од сапутника, а луксузни објекти носе имена ''Загреб'' или ''Горење'', указујући на порекло капитала. Целим путем пратићемо исту појаву: изграђени су низови идентичних породичних кућа за целе и то бројне породице у деловима у којима у огромној већини живе Шиптари, па, ипак, иако су субота и недеља, нерадни дани, све делује аветињски пусто и ненастањено. (Овога пута нису каменовали аутобус којим смо се возили).
Од времена када су пред Србе који су дошли на Газиместан искочили ''гумени'' полицајци из Росу формације наоружани до зуба и отимали им српске заставе и знамења и бацали их у јаркове крај пута, чак и мајице са српским националним и верским симболима, комплекс је ограђен, а Косовским пољем некажњено овладава грађевинска мафија. Објекти се ближе високом обележју подигнутом на месту на којем се 28.јуна 1389.године одиграла чувена Косовска битка.
Божура више нема, а једна од новијих легенди које се препричавају на овом месту је да ће се вратити кад и протерани Срби, јер су и никли из крви косовских јунака.
Међутим, ипак видесмо један бокор крваво црвених, процвалих, баш као из крвце никлих...
Међутим, ипак видесмо један бокор крваво црвених, процвалих, баш као из крвце никлих...
После преваљених 105 степеника, Косовска битка, чији је план, стратегија и распоред снага на врху Газиместанске куле, као да се увек поново види на пољу које се зелени, на простору између Лаба и Ситнице. У опису битке тврди се да су Срби изгубили од Турака, упркос чињеници да су звона париске катедрале Нотр Дам објавила победу хришћана.
Можда је најближе стварности да је битка била изједначена, као и да су Срби победили, јер је и Бајазит завршио у кавезу Монгола, док су ''хришћани'' изгубили цвет племства и силну војску, а, вероватно, под власт Турака потпали чак 150 година после Косовског боја.
Те исте године кад су над Србима на Видовдан дивљали наоружани припадници Росу, кући сам вратила букет пољског цвећа, али и пуну кесу земље са Газиместана. Кад ми је 14.фебруара 2018.године сахрањен отац, просула сам је по његовом ковчегу, да га завичај за којим никада није престао да тугује, увек греје...
ЖИВОТВОРНА ВОДА МАНАСТИРА ДРАГАНАЦ
У близини Прилепца крај Гњилана, у нетакнутој природи, уљуљкан у тишину и цвркут птица, угнездио се једини преживели од 15 сличних, манастир Драганац, по предању задужбина честитога кнеза Лазара посвећена његовој ћерки Драгани у 14.веку. И данас стоји старо здање од дрвета, око којег су вредне руке монаха и локалног живља изградиле нове звонике и конаке.
Манастир су век доццније порушили Турци, а обновљен је тек у 19.веку.
Монасима који га настањују од 200 хектара манастирске имовине на располагању је само 30, које вредно обрађују, производећи мед, надалеко познат сир и ракију.
Монашки живот обновили су монаси из Високих Дечана.
Манастирска црква Светих архангела Михаила и Гаврила није живописана, али је краси иконостас македонских мајстора.
У близини је велики средњовековни град Ново Брдо, познат по рудницима и силном благу.
И монаси и виђенији људи приредили су нам срдачан дочек, чак смо и снимани за локалне вести.
У манастиру се редовно одржавају литургије на којима се о празницима окупи и више хиљада Срба из гњиланског краја.
Из прве руке од локалног политичара и члана Српске листе сазнајемо јеретичку истину да се одлично зна да на Косову и Метохији живи најмање 300.000 Срба, а да се њихов број из незнано којих разлога умањује. Чујемо чак и податке колико их је по селима која већински настањују наши сународници. На овом месту, крај извора живтворне воде, која је према речима монаха, многима исцелила вид и болести, сазнајемо и да је у ГАК-у у Пасјану 2015.године рођено чак 250 принова!
Као и то да је у целој Србији природни прираштај позитиван само на Косову и Метохији, тамо где је Србима данас најтеже!
Наравно, упознајемо се и са знаменитостима околине, те тако и са податком да се сабору новомученика од 2017.године придружила и Света Босиљка Пасјанска - девојка која није хтела да пође за некрста, те су је Арнаути разапели.
Остаје нада да ћемо у неком новом ходочашћу обићи и цркву у Пасјану у којој су мошти Свете Босиљке. Пасјане је, иначе, у рату 1999.године преживело више масакара и паљења, о чему пише Зорица Шошић-Максимовић, која данас живи у Крушевцу.
За мене изузетно потресна прича и посета, на десетак километара од Драганца су села у којима сам боравила код кумова у детињству - Ранилуг, а кроз Шилово смо чак и прошли. Од 1995.године, 24 лета нисам била у свом родном месту Косовској Витини, која је на пола сата од Драганца - потрешена сам. Моје Косово родно!
На поласку умивамо лица нагоре, како обичаји налажу, сасвим убеђени да ће нам живодарна вода отклонити тегобе, а воду за најмилије пунимо и у пластичне флаше.
Пред нама је нова дестинација - пут нас поново води до Грачанице, Приштине, Ораховца према Метохији, до Велике Хоче, у којој се не сећам да сам икада раније била.
Док се ближимо месту где ћемо преноћити, препознајем врхове Шаре под снегом. Хиљаде слика у мојој глави монтира филм мог детињства....
Не могу да се на овај начин у име свих ходочасника, мада то није баш најсрећнија реч, не захвалим на посебно топлом и срдачном дочеку, онако како је искушеницима и монасима наложио игуман Драганца, који је пословно био спречен да нас лично поздрави. Припремили су нам предивне пите и крофне, као и кафу и пиће како бисмо се окрепили. Веш машина коју смо донирали братству овог поморавског бисера дошла је у праве руе да им олакша свакодневни напоран рад.
Не могу да се на овај начин у име свих ходочасника, мада то није баш најсрећнија реч, не захвалим на посебно топлом и срдачном дочеку, онако како је искушеницима и монасима наложио игуман Драганца, који је пословно био спречен да нас лично поздрави. Припремили су нам предивне пите и крофне, као и кафу и пиће како бисмо се окрепили. Веш машина коју смо донирали братству овог поморавског бисера дошла је у праве руе да им олакша свакодневни напоран рад.
ГОСТОПРИМСТВО ВЕЛИКОХОЧАНА
Велику Хочу, центар надалеко познатог метохијског виногорја, са јасним погледом на снежне врхове Шар планине, запамтићу по гостопримству којем нема равног!
Дочек испред цркве светог Стефана у центру, који су нам приредили наши домаћини и њихова ситна деца, као и месни парох, се никад не заборавља. Били су истински срећни што им је неко из Србије дошао у госте.
Најпре смо посетили цркву светог Стефана из 14.века, у којој је очуван живопис познатог зоографа Јосифа из Лазаропоља из 1864.године.
У јединственој збирци покретних дела цркве седефна икона Великих празника је најочуванији и највреднији примерак приказа на Косову и Метохији.
Богослужења окупљају велики број људи не само из Велике Хоче, већ из свих делова општине Ораховац, којој ово месташце припада.
Осим по вину, крај је познат по цењеном шарском сиру.
Наши љубазни домаћини су породице које примају намернике на ноћење. Прост, добродушан свет великог срца, који се свакодневно суочава са животом.
Ђуричићи су јако организована фамилија, а син, који је својевремено радио у општини имао је срећу да ожени Францускињу из бриселске администрације, те се могу похвалити да имају помоћ из иностранства. Производе вино ''Душа метохије'' сорте вранац, изузетног квалитета, које се врло добро продаје и у иностранству.
Вредни, срдачни, пристојни домаћини, који од троје деце - сина који живи у Бриселу, ћерке одсељене у Крагујевац и друге која живи у њиховом комшилуку имају чак једанаесторо унучади и прво праунуче. Породицу окупљају за све велике празнике, обавезно за крсну славу Светог Јована, Васкрс и Божић. Веркина васкршња јаја фарбана воском су права уметност, као и ручни радови, посебно ткане сукње, кошуље везене на призренској свили, шалваре и прслуци, али и постељине и куварице представљају мала ремек дела.
У центру Велике Хоче те вечери коју смо провели у овом дивном месту одржавало се и песничко вече посвећено проф.др Слободану Костићу, на којој су виђени и Живојин Ракочеић и свештенство, јер је после целодневног програма додељена и награда која носи Костићево име.
Преко пута великохочанске цркве је Дечанска виница, у којој смо провели пријатно вече.
После целоноћног путовања и целодневног обиласка места и светиња, пали смо у мртав сан у пријатној постељи наших педантних домаћина, у њиховој кући са чије терасе се гледају виногради и снежни врхови Шаре.
Растанак са домаћинима, који нас прате до аутобуса, три пута целивају и захваљују на посети и дуго нам машу је призор који памтим из детињства, али топи срца мојих сапутника, посебно оних који су овде први пут и тешко верују да је све ово, што је на Косову и Метохији тако нормално, могуће. Машу нам чак и деца.
А центар је још празан, ту где Шиптари продају воће и поврће без икаквих проблема.
Овде је право место да истакнем да је наше тродневно путовање прошло савршено мирно и безбедно, чак и кроз оне делове и градове у којима нема ни једне српске главе.
Дакле, ви који сте страховали - а нисам ни сама веровала - и ово пишем после упада полиције и припадника некадашње специјалне јединице Росу у српске средине 28.маја, путујте опрезно, али без страха и бојазни.
ЦАРСКИ ПРИЗРЕН - СРУШЕНЕ И СПАЉЕНЕ СВЕТИЊЕ
Из Велике Хоче настављамо према Метохији. Прати нас Шара и раскошно виногорје. Манастир Зочиште, у којем су мошти светих Врача, Козме и Дамјана, до темеља је срушен и спаљен у мартовском погрому 2004.године. Обновљен је и у шиптарском окружењу чуван од напада.
Нажалост, ненајављени, а и стигли у време јутарње литургије, стижемо само да тешких двери и зида којим је опасан, таман толико да за два евра купимо освештане пешкире, који, како кажу, помажу да се нормализује сан, алергије, многе здравствене тегобе.
Пролазимо поред Суве Реке, одакле су протерани Срби, а изграђено много нових џамија, њихови минарету парају небо, којим се смењују Шара и Коритник.
Земљиште је овде углавном обрађено и много се нових кућа изградило - призор је као и у околини Приштине, низови истих, али пустих кућа које као да чекају своје домаћине, заузећа земљишта, окупација.
Без обзира на то како памтим Суву Реку, као град господе код којих смо гостовали давно, давно, нова слика не мења мој доживљај, јер је све то негде у мојој свести занавек моје.
Призрен се познаје по пејзажу касабе. Стрме улице, карактеристичне куће на спрат са типичним прозорима и крововима, мноштво продавница и пиљара. Дуго пролазимо кроз град који се отвара са друге стране пута којим грабимо ка манастору Светих архангела. На брду изнад Призрена је тврђава, а усечена као дугачак квадар са звоником истиче се црква Светог Спаса, коју, нажалост, на овом путовању нећемо посетити. Колико год се у првом плану прсила Синан пашина џамија, ова дугачка камена грађевина искрсава у свим видицима.
Прелазимо мост на брзој и хучној Призренској Бистрици и наилазимо на спољни бунар и направе десно од капија Светих архангела. Уз леви бедем бокоре као крв црвене свиленкасте булке.
Капија главног улаза у манастир је окована гвожђем, са симболима царске моћи - крстом и лавовима. Див Душан Силни, како га ја замишљам, верујем да их је отварао веома лако, док је данас за тако нешто потребно доста јаких људи.
Бедеми манастира, као и црква Светих арханђела, и конаци тешко су оштећени и срушени, а богослужи се редовно - под импровизованом, привременом дрвеном надстрешницом, под ведрим небом.
Светиња коју је изградио цар Душан Стефан, познат и као Силни, који је столовао у царском Призрену, била је повезана са тврђавом изнад града.
На цркви се није штедело, остаци камених стубова са високом пластиком положени су на првобитном месту, на улазу у пространу припрату.
Црква и манастир су више пута похарани, а камен послужио за изградњу Синан пашине џамије у центру града.
Пред подивљалим шиптарским хордама 2004.године КФОР који је штитио манастир био је немоћан. Раније, 1999.године, монаха Харитон из братства манастира отели су шиптарски терористи, мучили, а на путу је пронађено његово обезглављено тело. Отац Харитон је од 2017.године уведен у сабор нових српских мученика. Народ му је посветио дирљиву песму, која се преноси с колена на колено.
У раскошној царској цркви Светих архангела био је погребен и сам цар Душан Силни под плочом од белог камена. Његово тело се данас налази у Београду у цркви светог Марка.
Наводно је манастир изграђен на археолошком налазишту, што омета обнову велике светиње.
Обновљен је конак, а 2013-е и капела светог Николе, са реликвијама огромне духовне и уметничке вредности каква је чудотворна икона Прзренске Богородице.
Власти лажне државе Косово не дозвољавају да се чак ни звона подигну на првобитни звоник, манастиру се не враћа одузета имовина, а братство данас чине три монаха и неколико искушеника.
Намерници се ни одавде не отпуштају без окрепе.
Изведени смо на други излаз, са тешким металним дверима, које су иза нас оставиле нашег домаћина монаха. Преко камене ћуприје на Бистрици прешли смо до пута и кренули у Призрен.
Чак и у граду, на цивилним објектима истакнуте су заставе Албаније.
Град се протеже уз две обале премошћене с безброј мостова. Готово у центру наилазимо на Богословију светог Кирила и Методија из 1871.године, школу која је извела генерације и генерације свештеника. И Призренска богословија је спаљена у мартовском погрому 2004.године, да би била обновљена у наредних седам година, када наставља са редовним радом.
У непосредној близини Синан пашине џамије налази се пространа црква светог Ђорђа са владичанским двором. Током мартовског погрома сви објекти у дворишту су спаљени, реликвије покрадене и уништене. Изгорео је кров од трске.
Од 2007.године траје обнова и црква је покривена, а у потпуности обновљен Владичански двор и зграда Саве Игуманова, оснивача Призренске богословије.
Црква је остала без богатог живописа, за обновљено здање Срби из Сент Андреје поклонили су вредан иконостас из 1720.године, Руси икону Казанске Богородице из града Самаре, а овде је пренета и икона Свете Тројице из Мушутишта, која је преживела похару 2004.године.
У цркви су и мошти шест светаца.
Обнова храма траје и скеле су на северном броду, на коме се још виде трагови пожара.
Наш домаћин, отац Слободан Ђорић нам каже да у Призрену живи двадесеторо Срба, од чега је деветоро деце.
Завојитим улицама с друге стране Бистрице грабимо ка цркви Богородице Љевишке.
Опасана бодљикавом жицом, самује у непријатељском окружењу, чува је полиција.
Видим њене теракот звонике који високо парају небо, и стеже ме туга какву је судбину доживела једна од најлепших задужбина светог краља Милутина, изграђена почетком 14.века.
Дугачким зидом опасана, Богородица Љевишка, под заштитом УНЕСКА, стешњена је густо изграђеним призренским кућама.
Припрата је не само изгорела, већ и лупана мацолама, тако да су фреске трајно оштећене. Више се не види натпис у којем се помињао њен градитељ дунђер Никола (Грачаница) и Астрапа, вођа жиописаца храма. Цркву красе пет раскошних купола, а једно време била и џамија, када су фреске прекречене и уништаване.
Као и у случају манастира Светих архангела и Богородица Љевишка почива на темељима старијег византијског храма, што омета њену обнову, иако министарство културе лажне државе Косово свештенству нуди новац, под условом да пристане да храм припадне такозваној косовској баштини.
Обнова иде споро и мучно, што због ометања, што због недостатка средстава која су неопходна за чишћење зидова од гарежи. На једном од стубова, међутим, иако тешко оштећена, и даље стоји у свој својој лепоти Богородица с малим Христом, по којој је црква и добила име.
Овде сазнајемо од нашег домаћина да чињеница да је црква Богородице Љевишке под заштитом УНЕСКА ништа не значи ни у матријалном ни у смислу заштите.
Међутим, служба се одржава редовно, а верници долазе у велику светињу, с надом да ће српство васкрснути у царском Призрену.
Шиптарска освета тешко да је игде била суровија него у Призрену.
Недељни дан породице користе да прошетају градским трговима и парковима - нигде још нисам видела стабла ''обучена'' у живописни хеклерај као у Призрену.
Ручали смо тазе јунеће ћевапе у сомуну, који у ресторану ''Суља'' коштају два евра.
Из Призрена пут нас води ка Ђаковици, према манастиру Високи Дечани. Горак укус у устима, кад ти за леђима вијоре заставе Албаније и УЧК, а бисте ''ослободилаца'', прекаљених звери, парају поглед....
У Призрену сам последњи пут била, ако се добро сећам, пре пола века.
Он је данас у потпуности изгубио шарм по коме је памћен -мултиетничност. Он је данас као крв без црвених крвних зрнаца.
Како ме већ глава боли од одлучивања да ли да оставим овде фотографију споменика терористи УЧК, ипак ломим да слика Косова и Метохије данас, у којој су ови призори и гротескнији и монументалнији - посебно у Метохији, и то на сваком кораку крај саобраћајница, те видљиви свима, помогне схватању оних које јужна српска покрајина и стање у њој занима.
Ремек дело великог неимара Вита Которанина, петобродна црква посвећена Христу Спаситељу, грађена је на иницијативу Светог Саве, а задужбина краља Стефана Дечанског и његовог сина цара Душана Стефана, из 14.века. Име Високи Дечани добила је због 30 метара високе таванице. Место на којем ће бити подигнути манастир посвећен Вазнесењу Господњем, Спасовдану и велелепна црква, према историјским записима, изабрао је сам краљ Стефан Дечански, очаран миром, тишином и лепотом краја.
Он је данас у потпуности изгубио шарм по коме је памћен -мултиетничност. Он је данас као крв без црвених крвних зрнаца.
Како ме већ глава боли од одлучивања да ли да оставим овде фотографију споменика терористи УЧК, ипак ломим да слика Косова и Метохије данас, у којој су ови призори и гротескнији и монументалнији - посебно у Метохији, и то на сваком кораку крај саобраћајница, те видљиви свима, помогне схватању оних које јужна српска покрајина и стање у њој занима.
ЦЕЛОВ ДЕСНИЦЕ СВЕТОГ МРАТЕ
Ремек дело великог неимара Вита Которанина, петобродна црква посвећена Христу Спаситељу, грађена је на иницијативу Светог Саве, а задужбина краља Стефана Дечанског и његовог сина цара Душана Стефана, из 14.века. Име Високи Дечани добила је због 30 метара високе таванице. Место на којем ће бити подигнути манастир посвећен Вазнесењу Господњем, Спасовдану и велелепна црква, према историјским записима, изабрао је сам краљ Стефан Дечански, очаран миром, тишином и лепотом краја.
У цркви су две гробнице: самог краља Стефана Дечанског и његове сестре Јелене Дечанске. Непропадљиве мошти краља Стефана Дечанског његов син цар Душан преместиће у кивот, пошто му се отац, наводно, јавио у сну са таквом жељом.
Тога дана, 26.маја, када смо се нашли у цркви, иако се мошти целивају одређеним данима, за нас су отворене и могли смо да целивамо десницу светога Мрате. Прошли смо испод кивота на коленима, јер предање казује да то помаже у свим невољама.
Краљевој сестри Јелени приписују се моћи да чува манастир од бројних непријатеља. Високи Дечани никада нису ни нападнути, ни рушени, ни уништавани.
Улазне двери и прозори ојачани су и украшени дубоком пластиком у мермеру. Мермерни стубови, стилизовани орловима и лавовима у подножју подигнути су на улазу из припрате у цркву. Од истог мермера је и раскошна крстионица.
Припрата је богато осликана: ни краљ ни цар нису жалили визанијско плаве нити позлате, а на живопису су били ангажовани најбољи мајстори тога времена.
Фигуре су готово ренесансне, призори и сцене и после седам векова одишу свежином.
У Високим Дечанима на улазу из припрате у цркву приказан је Христ који за изградњу даје благослов његовим ктиторима.
Десно се налази пространа композиција свете лозе Немањића, која почиње са светим Симеоном Мироточивим и његовим сином Светим Савом, а завршава се у време у које је сликана краљем и царом.
Изузетно су занимљиви иконостаси - лево, раскошни позлаћени дуборез мајстора из Македоније, са богатим низом икона, десно, скромнији, посвећен исцељењу вида краља Стефана Дечанског које је успело Светом Николи.
Манастирски конак је изузетно одржаван, а намерници примани срдачно, на разговор и окрепу.
На имању се производи сва храна, а посебно су цењена манастирска вина, сиреви и мед.
У манастору Високи Дечани се чува највећи број изворних рукописаних књига из средњег века, те је после Хиландара овде најбогатија књижка ризница.
Манастир је под заштитом УНЕСКА.
После рата на Косову и Метохији чувају га италијанске снаге међународних мировних јединица.
Мој деда Величко имао је богато имање преко брда од Високих Дечана. Пут од куће до манастира, не дужи од три километра, преваљивао се брзо, те је сваког сабора на Спасовдан порта била препуна верника. Као мала долазила сам с дедом и родитељима и одлично памтим та дружења.
У Високим Дечанима сам последњи пут била 2006.године. Пут је био јако ризичан, те смо добили пратњу КФОР-а, а додатно је са нама кренуо џипом и Ранђел Нојкић.
Манастир је тада био опасан бодљикавом жицом, а испред су биле пуне палете вина са етикетом на италијанском језику.
Свега тога данас нема.
Манастир векује у свом миру.
Долазећи из Призрена, прошли смо поред Ђаковице и Дечана. У Ђаковици нема Срба. Незваничне приче тврде да има све мање Шиптара, исељавају се у иностранство или траже лека, јер је проценат обољевања становништва од најтежих болести јако висок после бомбардовања 1999.године.
Ни у Дечану, кажу, нема више Срба.
ТРОН СРПСКИХ ПАТРИЈАРХА
Негде, на самом крају света, где све почиње и завршава, међ' висовима Проклетија, на улазу у Руговску клисуру, на брзацима ледене Пећке Бистрице, царски се прострла Пећка патријаршија, данас женски манастир, а седиште српске патријаршије у најтежа времена прогона пред Турцима.
Данас се под једним сводом налазе четири цркве: најранију, посвећену Светим апостолима, у 13.веку подигао је патријарх Арсеније Први. Патријарх Никодим подигао је цркву Светог Димитрија, Данило Други цркву посвећену Богородици Одигитрији и цркву Светог Николе.
Раскошну припрату краси мермерни трон Светог Саве, а испод пода су, по сопственом завештању сахрањени многи патријарси Српске православне цркве.
Лево од улаза налази се монументална крстионица од скупоценог оникса.
У најстаријој цркви Светих апостола налази се патријшијски трон на којем се рукополажу српски патријарси. Ту се налази и гроб патријарха Јоаникија.
Таваница и зидови припрате осликани су ликовима краљева и библијским сценама, а десно од улаза је велика фреска свете лозе Немањића.
Манастир је одувек представљао центар вере, историје и културе и духовно средиште српског народа.
У дворишту се брижљиво негује лоза Немањића.
Конак, звоници и други објекти красе порту Пећке паатријаршије.
Безброј пута нападан, харан и паљен, комплекс је од 2006.године под заштитом УНЕСКА, КФОР-а и полиције.
У Пећкој патријаршији се чувају мошти светог Јевстатија, као и патријарха српског Спиридона.
Капиларна влага која може да оштети фреске непроцењиве историјско-уметничке вредности се контролише посебно уграђеним системом.
Манастирско имање обрађује око 20 монахиња и искушеница. Има бројне воћњаке, виноград, башту, ружичњак.
Вредне руке монахиња израђују бројанице, огрлице од монашких суза и друге сувенире.
Кафа са игуманијом Хертином у дворишту Патријаршије 26.маја имала је посебан укус.
Падало је вече, а Бистрица журила свом одредишту. Постајало је планински прохладно, а нас је чекао дуг пут.
И у Пећкој патријаршији сам била давне 2006.године. Тада је била опасана бодљикавом жицом, а топовске цеви испред улазних двери биле су окренуте ка околним брдима. Заклињем се да никада више нећу направити толику паузу.
Ево, болујем. Утешена, али болујем. Немогуће је описати то осећање. Напустити све ово и видети такорећи у пролазу, можда поново за ко зна колико година, има ли теже казне?
Ви који ово читате, немате чега да се бојите. Пут је безбедан.
Путовање, можда, јесте напорно. Али, ако је могла све да издржи моја мајка са својих 77 година, деда Жиле у 84-ој и Живка са штапом, не налазим ни оправдања ни изговоре.
Ко још није, Косово и Метохију мора видети. Ко јесте, не може да му се не враћа.
ЖИВЕЛИ!
Управо 27.маја, у четири ујутру, вратила сам се са пута по Косову и Метохији. Зашто наглашавам овај податак? Зато што сам истога дана пратила директан пренос седнице Народне скупштине Републике Србије посвећену Косову и Метохији. Као и све оно што се догодило или наводно догодило у четири српске општине на северу КиМ наредног јутра, 28.маја, када је требало да се настави седница - прекидана што селидбом с канала на канал РТС, као и специјалним емисијама - занимљиво, усред говора народног посланика обученог у српску ношњу, са шајкачом на глави, др Миладином Шеварлићем. Док сам поново нашла пренос, Ненад Чанак је већ предлагао ''усаглашавање важећег Устава Србије са стањем због којег је и сазвана седница Скупштине''...
Упркос националној медијској хистерији и наводној наредби да војска у стању пуне приправности дође на административне границе - готово ми је немогуће да превалим преко тастатуре - с Косовом и Метохијом - из Зубиног Потока сам добила информације од поузданог извора ''да на улицама тражи полицајце и припадние Росу (сада се већ некако другачије зову), али - нигде униформе'', некмоли барикада и хаоса усред којег смо у телевизијским преносима националне покривености! Ни српске војске дуже од десет сати нема ни на једној граници ни путељку!
Само саопштавам чињенице.
Упркос националној медијској хистерији и наводној наредби да војска у стању пуне приправности дође на административне границе - готово ми је немогуће да превалим преко тастатуре - с Косовом и Метохијом - из Зубиног Потока сам добила информације од поузданог извора ''да на улицама тражи полицајце и припадние Росу (сада се већ некако другачије зову), али - нигде униформе'', некмоли барикада и хаоса усред којег смо у телевизијским преносима националне покривености! Ни српске војске дуже од десет сати нема ни на једној граници ни путељку!
Само саопштавам чињенице.
0 Коментари