ЗАВИЧАЈНЕ ВАТРЕ ДАРЕ ТРИФОВИЋ

У издању Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920, 2018. године појавила се из штампе петнаеста песничка збирка Даре Трифовић ''Завичајне ватре''.
У 56 песама сложених у четири циклуса, позната и драга песникиња изрекла је метафизику вере, љубави и патње за својим завичајем, Косовом и Метохијом.

Женски Добрица Ерић, Дара Трифовић, живи билом изгубљеног завичаја, чије ватре у њој пламте и букте. Или, како би сама казала: ''Косово је душа моја, искра срца још незгасла''.
У зениту стваралачке снаге Дарине су страсти узавреле, од туге до надања. Животне је боли нису окамениле, напротив, расветале су ружу њене бујне и богате душе. Тај бујни презрели клас из које зрно испада само управо је оно жито Косова равног о коме пева Дара.
Изложена бројним животним недаћама и патњама, али увек и од свих необично вољена, Пећанка Дара излази с ''Мајчиним пакетом'', у коме пише и да њена мајка ''Још у писму пише, док је жива, биће ''пића'' и од наших ђљива, мед, ораси, печеница сува и молитва, да нас Господ чува'', топло, традиционално како и сама чини са својих шесторо тића и 18 унучића!
У истом поглављу је и песма посвећена шесторици мучки убијених младића у Пећи у кафићу ''Панда''
Звучност Дариног посебног језика којим се користи је творење речи. Тако ће у поглављу ''Огњиште'' и истоименој песми записати утиске које не преводе речници, њен субјективни језик се просто разумева: ''Уз огњиште језера свевека, леденице у слапове круне и беззрни гроздови човека душоводом сукну, заплотуне''! Послушајте, обавезно, како звучи док гласно изговарате строфу и схватићете или не Дарину завичајну ватру.
Читајте Дару Трифовић.
Не пропустите прилику да је чујете како говори.
И нећу на овом месту наводити туђа мишљења - упознајте ово чедо српског метоха на Косову.
Она је и мајка, и жена и врбова свирала што пева над Бистрицом и Пећком патријаршијом, она је једнаке снаге знамен српства међ' Проклетијама жилаво укорењен, коме нико и никада неће моћи ништа. Дара Трифовић у себи спаја све то и где се год нашла, њене жуљевите руке ће, онако једноставно како су то Косовке одувек чиниле, и окопати башту и умесити хлеб и заљуљати и помиловати и обрисати зној умора с чела не би ли записала стих дана пре него је савлада сан праведнице.
Читајте Дару Трифовић.