JOŠ NE SVIĆE

Prvi  roman Marinka Vorgića ''Još ne sviće'' je literatura one zanosne vrste koja vas ne ostavlja ravnodušnim ni kad sklopite njegovih nepunih dve stotine stranica.
Dokazan kao pisac brojnih eseja   i osvrta na književna izdanja, posvećeni savetnik ministra kulture Crne Gore, Vorgić je najzad našao vremena da učini nešto za sebe. I nas, radujući nas pitkim i britkim rukopisom njihove, naše, jednom rečju svačije - balkanske stvarnosti.

Kompleksno tkanje ove tankoćutne proze, koja kao sečivom para društvene s(l)ojeve, kao kroz dobru predigru, vodi nas u samo središte, do srca moći tranzicionih, neki bi zlurado rekli despotskih i autarnih državica vetrometnog prostora na kojem smo se zameli. I rekli bi, takodje, i napravili grešku, ni prvu ni poslednju, kad je reč o ''diktatoru''. Jer, iza onoga što olako  zamišljamo pod tim pojmom čeka nas, kao medju koricama romana ''Još ne sviće'' prevejana, na životnim iskušenjima kaljena, duboko u sebi napaćena i sveznajuća zver ''bosa'' iz duboke, najdublje senke, kadra da vešto, decenijama, dokle god poželi drži konce krpenih lutaka od predsednika, predšednika i predsjednika, premijera i ministara. Upravo je tako, kao monolit koji se kruni kad ga napusti volja, portretisan meštar igre Vorgićevog romana, don Skritore, i hijerarhija kojom suvereno upravlja. Ona ''divlja, razuzdana gomila' 'koja se prema božanstvu novca, sile i moći tropistički okreće, ne bi li se slugeranjstvom nametnula za kakvu svetovnu titulu.
U tom sveopštem galimatijasu likova iz ''javne sfere'', o kojima mislimo svakako, izdvajaju se gotovo tipski lideri iz medija, večiti urednici i disidenti, na drugoj strani, kulture - ekscentrici, zarobljeni svojim fatumom i slabostima, elita i puk.
Vorgić nas sprovodi kroz mehanizam po kojem funkcionišu, čas gori čas doli, kako piše veliki Njegoš.
Sa jedne strane društvena margina iza stakala luksuznih automobila zaštićenog sveta . položajem, društvenom ulogom ili vezama, sa druge ubogi ljudi, zanimljivi tek fenomenološki, okupiraju i glavnog junaka Vorgićevog romana, novinara Luku.
Luka će proći što i svako ko se iole izdvoji, istakne i drzne da umisli da je slobodan. U sistemu vezanih creva balkanskih država, kojima upravljaju strane i domaće agenture, ali i sve inkorporanija mafija, ta zabluda će se za Luku raspršiti poput najneprijatnijeg budjenja. I Luka će postati svestan slobode kao spoznate nužnosti.
Kakav bi to roman bio, kad pored zasecanja u tkivo društva po vertikali, ne bi nosio i iznenadjenja koja ga krase životnošću? Ostavljajući čitaocu dilemu da li je ozloglašeni  vladar iz senke (don Skritore) pobedjen sopstvenim utvarama ili digao ruke od svega, Vorgić zna i dopušta svu nepredvidivost život, kojim nas iznenadjuje - odgovor nikada nećemo saznati, dopisivaćemo ga od prilike do prilike, kako nam bude zvučao stvarnije...
Jezikom, stilom, dubokim poznavanjem životnih tokova i običaja, navika, nepredvidivosti, Vorgić je u prvencu dokazao da je kadar da savlada štivo i vodi ga u smislu razumevanja. Opisi su pitki, objašnjenja odmerena da ne predju u prodiku, jednom rečju - što pre i nestrpljivije čekamo novo iznenadjenje od nekoga ko je dosada samo izvirivao iza kritike, a sada već ponosno i opravdano nosi ime pisca.