PROVERA STRUČNOSTI - IMPERATIV INTELEKTUALNE ELITE

Priznajem, moje najveće razočarenje su intelektualci. Tačnije, ''intelektualci''.
Prodaju se i ćute, iako su se obavezali istini, naučnoj istini, i trebalo bi da vide stvari bolje i upućenije od ostalih, koji to nisu. Intelektualci.

Mnogo se pisalo o tome, više su Golgota prošli; za one koji znaju, kazne su uvek bile surovije - tako je od Sokrata i pre Sokrata, preko Bruna, do Gulaga i našeg doba, 21.veka.
Druga je stvar imaju li intelektualci kao marginalizovana elita pravo na ćutanje, držanje po strani ili na zavetrinu.
Valjda im sam elitizam, slično rodnom mestu autošovinizma i autocenzure, smatraju oni, pruža alibi za ''neutralnost''. Ne!
Lekar mora da leči i kad nije u mantilu, niti na radnom mestu.
Sveštenik i kad nije u mantiji, Bog mu dozvoljava da ispovedi samrtnika i čuje pokajanje, spasavajući mu dušu, samo intelektualac - najveći broj njih - smatra da je salon ili kabinet sveta gora postojanja elite. Intelektualna elita može biti i nenarodna, i nemoralna, i da izda svoj narod, ali mora biti poštena i na strani istine u datom društvenom trenutku. A ona to nije, svikla na priviligije, od nepotizma, porekla i čega sve još ne.
Uzmemo li da je istorija čovečanstva istorije slobode, dovodi se u pitanje mukotrpno, stopu po stopu osvajana teritorija - i rasprodaja tekovina.
Ko ima pravo da pljune na hiljade hrabrih koji su pomerali granice? Da oskrnavi njihovu žrtvu? I uskrati dostojanstvenu budućnost sopstvenom potomstvu? Ko to može, ko to sme da uradi? I snosi li jednaku odgovornost laik i znalac? Laik može želeti da pomogne, ali ishod njegove želje, usled neznanja, može biti fatalan, kakav ne bi bio da se uzdržao. Inteletualac je u svom fahu, u odredjenim društvenim okolnostima, obavezan da pomogne. Kao lekar, kao sveštenik, kao...
Kukavičko ćutanje onoga što se zove ''akademska zajednica'' danas opterećuje pitanje njene autentičnosti. Ko joj sve (ne) pripada? Pokrivena je forma, izostaje suština. Nije intelektualac samo zvanje, to mora postati imanje - imanje znanja koje se proverava, ugroženo poplavom instant diploma.
Nisam još čula da je iko u odbranu čestito stečenih akademskih zvanja i, možda, titula, u situaciji kakvu imamo, istakao zahtev za neophodnu proveru znanja pokrivenih diplomama, čak i kad su one ispečene u akreditovanim ustanovama, opštoj javnosti dobro poznato koliko sumnjivog renomea.
Jer, suočavamo se sa neverovatnom nestručnošću na svim pozicijama koje su suvereno zauzeli vlasnici diploma stečenih na brzinu ili sumnjiv način. Za sad je navala na javni sektor, državnu upravu, u kojoj ovakvi zauzimaju, po pravilu, rukovodeća mesta i imaju odredjenu, priznaju to po osnovu kadrovske statistike i u vlasti, vlasnici sumnjivih setifikata, stečenih prebrzo, olako i sumnjivo. Stavimo tu sumnju na proveru, država je važna a rasklimatana.
Na intelektualcima je da, ako treba i ugrožavajući sebe i svoj status, prozovu i odbrane sopstveno znanje, svoje diplome i izbore se za ravnopravnost sa onima na koje pada senka. Odlično znamo o čemu pišem.
Na njima je da zahtevaju prilikom prijema u službu najmanje ravnopravan tretman za svakoga ko je doša sa diplomom, a to se može izravnati proverom znanja, profila i prednost dati boljem. To nalaže elementarna pravda za koju su naši preci krvarili, za šta smo, kako stvari stoje, izgubili svaki osećaj.
Na žalost, kvariti državu i njene poslove nije tako često kažnjivo, ne primeti se u moru, ali kad dodje na red zdravstvo, obrazovanje, socijala i sve ostalo, što kuca na vrata, biće kasno - prevencija je zatajila. Ne bi nam bilo prvi put. Ubrajam tu vrstu slepila, nehaja i - kukavičluka, inteletualnoj eliti nedorasloj odgovornosti i ulozi koju je prepustila uljezu, politici, umesto da bude na braniku struke.