СУДБИНЕ ПО ШАБЛОНУ

Срби из Србије, Србијанци како их зову, воле женску децу. По могуству једну, евентуално две ћерке. Труде се да их осамостале, одшколују, углаве и обезбеде. Женско је за њих слабији пол увек, те за сваки случај. Верују, колико ми је познато из бројних прича да нема милости без ћерке. Од синова - ништа. Односно, зависи од снахе. А снахе су, као и њихове ћерке, ''обезбеђене'' - углавном материјално, те не морају да трпе што неће. То је по њима врхунац родитељства. И имање се, кад је јединица у кући, не дели. А синови, па још снахе, завађају и распарчају дедовину. Тако некако.
Тим и тако формираним ћеркама, део васпитања дође да много не експериментишу и да избегавају странце.

У свим срединама Србије, у којима ћерке, дакле, углавном имају гореописану улогу (или су, пак, удаваче у лову на имућне момке, и не само момке), убедљиво најозлоглашенији зет је, откако је света и века, Црногорац. У овој речи сажето је све што би морале да избегну како знају и умеју, иначе су га ''угасиле''.
Па, ипак, има, и то не малобројних примера, ове тешке ''грешке''. Искуства су трауматична.
З. Р. данас у позним годинама живи у Борчи и веома ретко помиње своју младост, најбоље године и период проведен са мужем Црногорцем. Као и сваки прототип Црногорца у Србији, и њен муж је био својеглав, бахат и суров. Веома прек и насилан. Није је само застрашивао, прогонио, љубомoрсао и држао под катанцем, није јој дозвољавао да ради а удељивао јој је колико да прехрани децу, за њу ако стигне. Чак јој је и плату узимао.
Он је, наравно, живео како је хтео.
Кад је Зори ''пукао'' филм, после шамарања што је децу, пријављено мужу, а против његове воље, одвела у посету својим родитељима, одбила је да се с њим врати кући, која је за њу, природно, постала тамница.
Црногорац је употребио сва средства да је сломи, чак јој је одузео старатељство над децом, будући да је радио и стекао стан.
Када их је коначно, после година бробе, добила, суочила се са страшном мржњом своје деце- и ћерка и син су је сматрали злом које је уништило њихову породичну идилу, како их је отац научио.
Појављивао се у њиховом животу као спаситељ, пун дарова, са илузијама лепшег живота. И, наравно, према својој деци није био силеџија. То је било резрвисано само за туђу ћерку, његову некадашњу жену.
Толико јој је непријатности приредио, да је запатила фобију од људи. И после развода је прогањао, као да јој није огадио мушки род. Зора је остала сама, у страху, дрхтећи и дан данас при спомену његовог имена.
Деца су порасла и окренула јој леђа. Своје самотне дане проводи у самоћи, уз књиге, филмове, шетње, негујући ружичњак испод прозора.
Слична је и прича Љ. Ж., раднице из околине Ниша. Извесни Лалић за кога се удала као малолетница, толико је пио и тукао да је једном изгубила бебу и никада се више није удала, иако је имала вишегодишњег пријатеља.
Знао је, како се присећа, да екстра дочека чак и њену родбину, а онда је, кад гости оду, претуче намртво због очијукања са - рођаком.
Ове несреће Љ. Ж. спасила је рођена сестра из Чикага, склонивши је неко време ван домашаја Лалићевог беса.
Наравно, патологија се догађа свима, али насиље, силеџијство, однос према жени као према власништву и имовини, карактеристика је многих Црногораца, који се задојених навика и обичаја не одричу готово никаад.
Чак су и неки пристојни призети у неким србијанским срединама страдавали, чим размноже јединицу, готово на правди Бога, не стигавши ни да докажу или оповргну предубеђења, само зато што су били Црногорци. Тако је у Крушевцу извесни Дашић водио дугу бракоразводну парницу са једном од ћерки мезимица, борећи се за старатељство над својом ћеркицом,
Треба ли рећи да је протеран подвијеног репа из средине у којој је неписано правило не ескпериментисати са странцима?
Примера има разних.
Срећом, данас их је све мање.
Ђетићи су се окренули својој држави, ту и тамо некадашњи Црногорци су се посрбијанчили, легли на руду, пореклом са севера чак и удружили нешто дедовине или наслеђа и скућили у Србији, где су постали узорни грађани.
Нађе се још увек неки демоде примерак, који живи на пола пута, дуже у Србији него у земљи порекла, једнако насилан и диваљ, који обавезно живи у женином и памјетује. Јарца се, што би се рекло. Обожава своје ћерке, за разлику од оне једне туђе, с којом их је стекао. Она је огуглала и чека да се деца осамостале, да продише. Вукла је и вукла као рага; истрошена, служи за подсмех својој ђеци, коју је тајо преумио против мајке и свих њених, којима су исисали крв.
У кризи средњих година обично потражи млађу или се сети које своје старе љубави, уколико се обавести да је ситуирана у неком иностранству. Не окрене се, јер стигло је време да се својом ''гузицом'' позабави...
Чудан народ, меканији од памука пред женом у завичају, посебно ако има браће, а несуђени савјетници својим женама рагама до момента док не спакују онај кофер с којим су и допутовали.
Наравоученије: чувајте се!
           
             13/7/2020