СУНЂЕР ЗВАНИ КОВИД БОЛНИЦА У БАТАЈНИЦИ

Када је помпезно и свечано крајем 2020. године отворена са радом Ковид болница у Батајници, говорило се, рекло би се, о свемирском броду, а не монтажној установи за стационарно лечење.

Мал'не суперсоничној болници за васкрсавање из мртвих.

Кад оно, управо супротно. Народ каже: десет их уђе, један изађе. Остали у мртвачницу.

Почело је, према писању неких медија, с руским респираторима избаченим из употребе, који су се ипак некако нашли у чуду од болнице у Батајници...

Из једног ужасног искуства, личног искуства, могу рећи да је чудо потврђено!

Наиме, мени блиска особа на чекању на болничко место допада - управо Батајнице.

Три дана по пријему, стање пацијента се тако погоршава да га стављају на респиратор. После четири дана остаје на интензивној нези, стање стабилно - због ''црвене зоне'' никаквог приступа нема, а оскудне информације о току лечења добијамо путем телефонске линије која је активна сат времена. У зависности од упућености особе са друге стране, одговори су ''Да потражим'', ''Сачекајте'', некако као да ви више знате, а одговори куси кад бринете о некоме ко вам је драг и близак...Лекари су значајно нервознији, а понекад се и представе. Акценти махом јужњачки.

То траје данима, уз олакшање да је пацијент пребачен на полуинтензивну негу. Нико од вас ништа не тражи. Остаје вам да мислите да све имају, па пацијенту ништа није потребно, док вас не ребну: ''Могли бисте да донесете пелене за одрасле...'' Шта да мислите и осећате у таквом тренутку? Но, повратите се и јурите. По воду, пелене, креме, пробиотике...

Кад вам постане јасно да је овакво функционисање немогуће, кренете у потрагу за било киме ко има приступ, информацију, ради или има неког свог у овој установи.

И тако, путем друштвених мрежа, нађу се добри људи, који камче за вас неки кришом фотографисани извештај. Хвала им, учинили су добро дело! Ако је нама овамо било како јесте, како ли је тек онима унутра, који, прикачени на НИВ, Хај флоу и остале пиздарије немају снаге да напуне телефон или вам се одазову на позив. Чему присуствују, шта гледају око себе? Онда јурите људе за које сте чули да су тамо смештени. Они су изашли, па су срећни, сви им добри, сви су били добри...Нормално и људски, Богу хвала.

И тако, дан за даном, дан за даном, горите, не знате где сте, стрепите. Неко вам каже да сте могли да потегнете везе, да сте могли да пацијента пребаците негде где је ''боље'', да сте могли ово, да сте могли оно.

И само једнога дана кад се јавите кажу да је дошло до погоршања. Сутрадан стабилно, Прекосутра: ''Дођите да преузмете покојника и његове ствари'', без изјаве саучешћа, толико се нема времена за било какво објашњење.

Можда је тако морало да буде, али да ли је заиста морало да буде толико сурово и трауматично?

Оно што сазнајем је да се аутобусима паркираним у кругу болнице особље из црвене зоне превози до хотела и станова. Углавном су у овом периоду били ангажовани с југа земље, чак и с Косова и Метохије. Мислимо ли исто?

И на крају - лечење је и људскост према онима који вас са неке друге стране запиткују. И то је део вашег посла.