САБОР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА У БАТАЈНИЦИ

''Најранији писани подаци везани за Батајницу потичу из средине 16. века, а данашњи батајнички храм посвећен светим архистратизима Гаврилу и Михајлу подигнут је 1785. године, о чему нам говори и ктиторски запис изнад царских двери иконостаса.

Овај храм је саграђен уместо старије цркве која је била од дрвета и блата.

Здање данашњег храма је грађено од опеке и малтерисано.

Изведено је по типу једнобродне базилике, засведено полуобличастим сводом и покривено двосливним кровом.

На источном делу налази се једноставно обликована полукружна олтарска апсида, док је на западу смештен грациозни троспратни звоник са богатим хоризонталним профилацијама.

Испод зовника је смештена спољна припрата.

Фасаде су обрађене једноставно и ритмично, коришћењем класичног и барокног архитектонског речника. По вертикали су подељене пиластрима, у симетричном односу према прозорима, а сами прозори су завршени лучно.

Унутрашњост храма је конципирана једноставно и састоји се из три поља, која углавном прате спољашњу поделу фасаде.

Улаз у храмје са западне стране остварен кроз спољну припрату, али се данас као главни користи јужни портал.

Ентеријером доминира раскошни иконостас који потиче из истог времена из ког и здање храма и са њим чини обликовну, стилску и декоративну целину. Изведен је од дрвета, у барокном стилу, а својим пропорцијама и обликовним елементима у потпуности кореспондира са архитектуром остатка храма.

По хоризонтали иконостас је подељен богато профилисаним архитектонским венцима на пет јаруса (појасева), док је вертикална подела изведена помоћу увијених стубова, као и полустубова и пиластара. Управо ови елементи иконостас чине тако архитектоничним, доводећи његово обликовање и просторни израз у непосредну везу са примарним и секундарним формама архитектонске целине храма- и на фасади цркве можемо видети хоризонталне класично профилисане венце, као и вертикалне пиластре и друге подеоне елементе са богатством кривих линија и профила својственим бароку.

Пластичка декорација иконостаса, који представља веома репрезентативни примерак своје еопхе и стила, изведена је у позлаћеном дуборезу, веома је богата и развијена, ипак остајући у границама достојанства, озбиности и извесне строгости и уздржаности примерене православном храму, чиме се сачувала од могуће декоративне неумерености, понекад присутне у српском барокном наслеђу. Углавном се састоји од биљних мотива, преплета лишћа, цвећа и декоративних трака.

На иконостасу се налазе 54 иконе, распоређене у зоне према програму уобичајеном за иконопис тога времена. На врху су смештене Христове муке и Распеће, испод њих су Света Тројица и старозаветни Пророци, потом Христос и Апостоли, а у области царских двери истичу се престоне иконе Светог архангела Гаврила, Богородице са Исусом, Христа и Јована Крститеља.

Приметно је да је у укупној композицији нарочит значај у вертикали придат средишњој зони, са царским дверима (на којима су Благовести, као и Свети цар Константин и царица Јелена), ктиторским натписом изнад њих, представама Господа Исуса Христа као Архијереја на престолу, Свете Тројице и Распећем, које је изведено на изузетно богато обрађеном крсту, који представља и виртуозни завршетак укупне ликовне композиције иконостаса.

Према стилским и технолошким карактеристикама, иконе овог иконостаса могу се поделити у две групе, које су, можда, радила двојица мајстора. Једну групу чине престоне иконе и ред апостола, а другу иконе горње зоне, као и иконе на раскошном архиепископском престолу...

Један од мајстора вероватно је био Григорије Јездимировић, чије је стваралаштво било под знатним утицајем знаменитог иконописца српског барока Теодора Крачуна, а учио је и код Василија Романовича, мајстора пореклом из Украјине и једног од првих барокних живописаца код нас. Григорије је, иначе, учествовао и у живописању иконостаса Саборне цркве у Сремским Карловцима.