ДЕМОКРАТСКА ДРЖАВА МОРА ДОЗВОЛИТИ ПРАВО НА ИЗБОР

Живећи на просторима на којима се живот тако мало цени, огрезли смо у небризи за сопствену будућност - чак и онда када је она практично увелико садашњост. Наметнута решења прихватамо без покушаја промене, као Богом дана - а када се суочимо са последицама постајемо накнадно свесни "аномалија" на које смо пропустили да благовремено ставимо било какав приговор.

Иако је држава најчешће са друге стране, грађанин јој мора помоћи - власти које се смењују кратковидо се држе ситносопственичког интереса и нису у стању да виде даље од свог циља. Њихов циљ не обавезује нас да се на сваком кораку предајемо и препуштамо им сопствену и судбину свог потомства у руке. Напротив. Тако ја мислим. А ви?

Право на право

Држава која се декларише као демократска мора да ми омогући право избора: на услугу, пакет, понуду. 

Да појасним: ако сам купила стан у згради са даљинским грејањем, а желим да се грејем на, по мом мишљењу, избору и праву на избор, рецимо, дрва, топлане с којима је скупштина станара склопила уговор о испоруци топлотне енергије, мора дозволити раскид уговора. Топлане не треба да интересују разлози - као кад промените интернет провајдера, мобилног оператера...То је за сада, тврде, немогуће.

Приватни и државни послодавци, уколико су пријавили запослене, од њихове бруто зараде по закону издвајају одређене износе на име доприноса за пензионо осигурање. Како се пензија са сваким новим законским решењем временски измиче - то јест, за стицање услова за пензионисање све се дуже ради, а пензија троши краће - али и смањује, те је формула за обрачун још једна у низу нетранспарентних радњи попут обрачуна за струју, морамо се запитати - зашто немамо право на избор? Ако је у овом тренутку пензија отприлике 65 одсто макар и најповољнијег просека плате коју смо примали, куд се дела наша штедња? Јер, улажући деценијама у пензије, сигурно нисмо очекивали да се оне готово преполове!

Тако смо принуђени да плаћамо "рупе" у пензијским фондовима у које прсте није гурао само ко није могао или хтео, а који су више пута у недавној историји "испаравали". Та врста егзистенцијалне игранке не постоји у неком нормалном свету. Не постоји ни у Турској, као синониму за неред и безакоње.

"Живети као нормалан свет"

Свеједно што нећемо дуго, не можемо се одрећи наде.

Просто је: тражим право да ми држава дозволи избор - нека државни послодавац у моје име уплаћује доприносе које сам зарадила у сигуран и поуздан пензијски фонд. Један од њих ми је за месечни улог од 36 евра на 15 година гарантовао 200 евра пензије. Што би значило да би са неких 150 евра колико износе моји доприноси промајном државном пензионом фонду, она уложена у сигурне, домаћинске и капиталистичке руке износила 1000 евра - које, улажући код Кркобабића и синова, и њему сличних, могу само да сањам. Јер, волшебно, уложени динари се у државном пензионом фонду не оплођују циркулишући у инвестиције, обогаћене заслуженом каматом. Напротив.

Нека ми држава као послодавац или било који послодавац исплати бруто плату и лиши ме пензије - нека то постане моја, а не ствар исте државе. Бруто плату сам ја зарадила, хоћу да ме држава третира као пунолетног и дозволи ми да, ако тако желим, останем без ичега или издвајам тамо где проценим да има смисла, како у пензионо, тако и у здравствено осигурање.

Нисам малоумна да она одлучује у моје име и трпа страначким кадровима у џепове, док мене сакати за старост.

И тако је, у некој нормалној земљи, један мој земљак зарадио пензију, добру пензију, макар и здравље оставио у туђини - имао је рашта. Кад се вратио, постао је господин у својој земљи. А онда му је и поштар донео писмо са обавештењем да му држава у којој је оставио "крв, сузе и зној" исплаћује камате на доприносе, као и главницу. Брат брату, неколико стотина хиљада швајцараца! Тако то ради нормална држава.

Успут, коме плаћамо допринос у случају незапослености?

Оним лезилебовићима Националне службе за запошљавање који би да воде берзу послова из фотеље?

Јефтиније је да им се плати студијско путовање да виде како то раде њихове колеге из европских градова и како цене динар који је држава издвојила за њихове плате. То је патриотизам. Ово што се код нас ради је најчистији јавашлук.

А не као ова, коју смо препустили шарлатанима да се на њој ређају и дигли од ње руке. Као да је туђа. Као да није наша.