ПЕСНИК СЛУТЊИ, МАЈО ДАНИЛОВИЋ
Кад сам први пут чула поезију Маја Даниловића (не памтим више прилику), нешто ми је шапнуло: Ево песника!
Ево песника. Чудесног, на стиху лаког, у асоцијацијама из (пре)богатог, стварног, сневаног или измаштаног живота вештог, занатски сналажљивог, с оним нечим божанским.
Од тог тренутка, када на песничким митинзима угледам качкет и ниску прилику у белом, високо подигнутих руку док изговара своје риме, знам да не губим време. Чућу нешто што ће кад тад и неизбежно бити антологија песништва наших простора. И тако ја познајем младог живог песника невиђеног талента и дара, што ме чини срећном, неописиво испуњеном.
Бејах недавно на промоцији његове друге песничке збирке "Макар то била слутња само", која долази убрзо после прве "Док земљом газим расуте пољупце".
Необични песник тренутка, импресије, генерацијски на свој начин, с којим се лако орођујемо, комуницирамо и споразумевамо, поседује редак дар окупљања, саборништва својих поклоника, које стиче с невероватном лакоћом. Јер, ваљда и они препознају правог.
Није Мају било тешко да пред Нову годину, у децембру 2010. године окупи публику у препуној Кући песника, Кући Ђуре Јакшића у боемској Скадарлији. Његове су стихове говорили уметници, али нико као он, срчано, осећајно.
За своју нову песничку збирку издату од СКОР-а лично је урадио дизајн, припрема трећу збирку "Од глагола бити", а ако не читате Маја, јер овде само пракса значи, никада нећете постати, те вам препоручујем било коју од чак 73 песама из "Слутњи..."
Скоро насумице, бирам, због неколицине вансеријских слика:
Љубичаста ти у оку заспала
Пролазиш једном
кроз прости људски век.
Свуда ћу да те тражим!
Иза краја света,
где багрем у плаво цвета,
а вилин коњиц унатраг лети.
Завирићу
с друге стране Месеца,
тамо где дуга
небо пресеца.
Потражићу те испред ветра,
изнад облака!
Ако си иза Сунца,
доћи ћу!
Наћи ћу ја тебе,
не звао се ја-Мајо!
Можда уснулу,
на тавану непоправљивих сањара.
На тротоару изгубљених идеала-
тргујеш половним пољупцима.
Преврнућу камен и земљу!
Питаћу путнике намернике-
имаће на себи мирисе
твојих расцвалих грана.
Водићу се звездама,
тамо где су најгушће.
Скупиле се, завидне твојој красоти.
Познаћу те
по немиру у коси.
По уснама,
у првој што се купају роси,
по твоме пркосу
и пегама расутим по носу,
по трагу стопала.
Љубичаста ти у оку заспала.
Ево песника. Чудесног, на стиху лаког, у асоцијацијама из (пре)богатог, стварног, сневаног или измаштаног живота вештог, занатски сналажљивог, с оним нечим божанским.Од тог тренутка, када на песничким митинзима угледам качкет и ниску прилику у белом, високо подигнутих руку док изговара своје риме, знам да не губим време. Чућу нешто што ће кад тад и неизбежно бити антологија песништва наших простора. И тако ја познајем младог живог песника невиђеног талента и дара, што ме чини срећном, неописиво испуњеном.
Бејах недавно на промоцији његове друге песничке збирке "Макар то била слутња само", која долази убрзо после прве "Док земљом газим расуте пољупце".
Необични песник тренутка, импресије, генерацијски на свој начин, с којим се лако орођујемо, комуницирамо и споразумевамо, поседује редак дар окупљања, саборништва својих поклоника, које стиче с невероватном лакоћом. Јер, ваљда и они препознају правог.
Није Мају било тешко да пред Нову годину, у децембру 2010. године окупи публику у препуној Кући песника, Кући Ђуре Јакшића у боемској Скадарлији. Његове су стихове говорили уметници, али нико као он, срчано, осећајно.
За своју нову песничку збирку издату од СКОР-а лично је урадио дизајн, припрема трећу збирку "Од глагола бити", а ако не читате Маја, јер овде само пракса значи, никада нећете постати, те вам препоручујем било коју од чак 73 песама из "Слутњи..."
Скоро насумице, бирам, због неколицине вансеријских слика:
Љубичаста ти у оку заспала
Пролазиш једном
кроз прости људски век.
Свуда ћу да те тражим!
Иза краја света,
где багрем у плаво цвета,
а вилин коњиц унатраг лети.
Завирићу
с друге стране Месеца,
тамо где дуга
небо пресеца.
Потражићу те испред ветра,
изнад облака!
Ако си иза Сунца,
доћи ћу!
Наћи ћу ја тебе,
не звао се ја-Мајо!
Можда уснулу,
на тавану непоправљивих сањара.
На тротоару изгубљених идеала-
тргујеш половним пољупцима.
Преврнућу камен и земљу!
Питаћу путнике намернике-
имаће на себи мирисе
твојих расцвалих грана.
Водићу се звездама,
тамо где су најгушће.
Скупиле се, завидне твојој красоти.
Познаћу те
по немиру у коси.
По уснама,
у првој што се купају роси,
по твоме пркосу
и пегама расутим по носу,
по трагу стопала.
Љубичаста ти у оку заспала.
0 Коментари