ПРВО ЈУТРО БОЖУРКЕ ШИЈАНОВИЋ НА ГРОБЉУ У КОНАРЕВУ

Огромну, скоро сву пажњу јавности, стране и домаће још више заокупљали су у годинама које су за нама проблеми избеглих и расељених лица. Они су потрошили углавном све материјалне и хумане ресурсе којима су Србљи још располагали, а када су у матицу нахрупили Срби с Косова и Метохије-и пристојна подршка наставку живљења је, по скромном мишљењу аутора ових редова, изостала.

Предубеђења везана за став да су срби с Косова и Метохије чекали цену, а потом папрено продавали своја имања, уз чињеницу да је иста појава забележена у Срба из Хрватске и Б и Х, далеко више терети прве  него друге, иако је општепознато да су прогону и ситематском неправу овдашњи Срби изложени деценијама, од почетка 20. века.

У једном таквом таласу изгнаништва и "привременог расељавања", трбухом за бољим и мекшим хлебом у своју Србију упутио се из Куманова Аранђел Шијановић са својом породицом. Са њим је тада кренула супруга Божурка, рођена у Зебрњаку, чувеном српском стратишту из Првог светског рата и њихова двојица синова. Касније ће добити и ћерку мезимицу.

Пут их је водио од немила до недрага.
Посао је имао само Аранђел, док су се деца школовала, а око њих се бринула мајка Божурка.
Преко Смедерева, Ковина, Крагујевца до Матарушке Бање. Ту је остала очева кућа и очев гроб у Ковачима. Стари полицајац Милан Шијан, пореклом из Лике, косовско-метохијски колониста, ранковићев ловац на балисте, превалио је животни пут од маленог села у Госпићу до Шар планине, Штрпца, Орлана, Урошевца, Матарушке Бање, Сремчице, Врачара и из једног дома за старе сахрањен на чуки у Ковачима, чији заклоњени део крије Жичу, прву српску архиепископију.
Још вратоломнији салто мортале учинио је Миланов једини син  Аранђел Шијановић. После Куманова, где је изгубио од два један стан на рачун нове македонске државе, своју шансу налази у Смедереву, потом Ковину, Крагујевцу и Краљеву, односно Матарушкој Бањи.
И док се његови синови потуцају од немила до недрага не налазећи стални ни стабилни посао ("Магнохром"), беда куца на врата домаћина који с пензијом издржава петочлану породицу.

Носећи свој крст, борећи се свакодневно с бедом и понижењима која она носи, селидабама, тугом, носталгијом и даљином од завичаја, прва је у овом суровом рату до истребљења поклекла - Божурка Шијановић, упокојена на новом гробљу у Конареву, сама у туђем свету, испраћена од оних који су је или волели или нашли у свом срцу самилости за њену бесконачну патњу која се провидела кроз њен смех и шалу. Отишла је најбоља домаћица на свету, која је  ни од чега умела да на сто изнесе нешто и прехрани своју породицу и кад је пензија каснила и кад нису радиле продавнице. У дому Шијановића, после одласка ведре и увек насмејане Божурке, остала је тишина и туга...

Нек` јој је лака света српска земља! Мир и покој њеној напаћеној души!