ПРОСВЕТЉЕЊЕ НА ОГЊЕНУ МАРИЈУ
Извињавам се вама чије су куће гореле, чији су очеви нестајали у кречанама, чије су сестре силоване, вама чији су храмови и иконе иретворени у пепелишта, вама чија су деца убијана на августовском купању, вама који сте на Задушнице, ако сте уопште могли да посетите своја гробља, заштићени пушкама страних војника, затекли срушене споменике своје деце и својих родитеља, вама који сте кости своје браће скупљали у најлон кесе…
Извињавам вам се што је двеста хиљада грађана Србије гласало за то, да поред тога што сте жртве, морате на себе да преузмете и изглед кривца. Извините што у Србији постоје они који вашим крвницима поручују да су у праву. Извините што из Војводине, из Београда, из Шумадије стиже порука вашим тлачитељима: „Добро је што сте палили, прогонили, отимали… Исплати се!“
„Опрости им, оче, не знају шта чине“, завапио је Исус на Голготи. Опростите и ви ако можете. Ја нећу! Зато што су знали шта раде, мислећи туђом главом, без властитог срца. Иако вам кажу да се то зове „слободна демократска воља“, „смисао за практично“, „признавање фактицитета“, „уважавање реалности“, знајте да су то еуфемистичке бесмислице. У српском језику постоји реч која у три слога дефинише такво понашање и чињење. Та реч је, рођени моји: Издаја.
Не опраштајте, не да би сте се светили. Не опраштајте, да бисте презирали. Најбољи лек за издају је презир. Велики, вечити презир. Не опраштајте, да не бисте заборавили.
Нека дају оно што је њихово. Нека дају дедино ћемане и мамине даире. Нека дају своје станове и очево поштење. Нека дају углед својих породица. Најлакше се, драга браћо и сестре, даје оно што је туђе или оно што се нема. Не праштајте! Не заборављајте! Презирите!… И оне који кажу да није време за протесте. А када ће бити, ако није сада?
То кажу они у чије име смо шетали месецима по вејавици и кијамету, цупкали на поледици пред кордонима, поливани водом и сузавцем, пендречени и понижавани, зато што није испоштована воља народа. Глас народа је глас Бога. Зато је народна воља света.
И нека смо шетали и лупали у шерпе, износили огледала пред кордоне полиције, да у њима препознају своја лица и своју припадност. И опет бисмо то урадили. Није време за протесте, кажу они, који би вас сутра извели на улице да су им неке битанге у изборним комисијама украли неколико одборничких места. И опет бисмо шетали и протестовали због елементарног осећања правичности, јер није поштено отимати туђе. А овде нам отимају најсветије. И није време за протесте? Као да је важније ко ће бити директор водовода у Жагубици, ко управник биоскопа у Пироту, од тога хоће ли, Грачаница и Девич, Пећка Патријршија и Газиместан, остати у Србији!
Кад је Република Српска Крајина имала све прерогативе државе, ниједном Хрвату, ниједном хрватском политичару није пало на памет да показује „смисао за практично“ и признаје фактицитет. Деценијама је на Кипру половина земље окупирана ниједном Грку на Кипру, Атини и Њујорку… не пада на памет да признаје фактичко стање. Не пада то на памет ни светској заједници.
Године 1982. аргентински режим, брзоплето непромишљено и бахато заузео је Малвине, односно Фокланде, острво које је од аргентинске обале далеко колико Ада Циганлија од Бановог Брда, или Велико Ратно Острво од Калемегдана. На том острву живело је неколико десетина британских држављана и неколико стотина британских оваца. Бранећи част и углед британске империје, Маргарет Тачер послала је британску армаду у рат против Аргентине. Више од десет хиљада миља далеко од Лондона. Путовали су неде љама. У Фокландском рату активно је учествовао и принц Ендрју, син краљице Елизабете, рођени брат престолонаследника Чарлса. Тако је уз част империје спашена и част круне. Треба ли рећи: Фокланди су и данас у саставу Британије. Није се радило ни о каквом интересу. Тек неколико квадратних километара траве и неколико стотина килограма вуне и овчетине И ниједан Енглез није рекао: Признајмо фактичко стање. А на Фокландима нису рођени и не станују ни британско порекло, ни енглески језик, ни вера, ни црква, ни држава, ни нација, ни култура… А све што је МОЈЕ и што сам ЈА рођено је и станује на Косову и Метохији.
Стално нам, рођени моји, говоре како је јужна српска покрајина изгубљена. Па нијеКосово дугме да се изгуби, није Метохија новчић у поцепаном џепу па да се изгуби. Космет не може бити изгубљен, може бити само ОТЕТ. А не можемо га изгубити јер смо га сместили у колективно памћење, у наше филмове, драме, романе, бајке…
Не може бити изгубљен јер су најлепше српске епске песме настале на Косову. Ко зна Бановић Страхињу, зна о чему говорим. Јер су најлепше српске лирске песме настале тамо на југу. Ко је једном чуо ,,Полетеше птице ластавице“ или „Удаде се, Јагодо, удаде се драга душо…“, зна о чему говорим. Ко се једном прекрстио под сводовима Грачанице зна о чему говорим. Зато не може бити изгубљено! Јер ћемо и ми попут Јевреја, који су брижљиво неговали чежњу за Јерусалимом, упорно чезнути за божурима.
Вековима су Јевреји, расути попут маслачка, на светској ветрометини, где год да се сретну, говорили један другом: „Ове године овде, догодине у Јерусалиму“. Па била то два убога сиромаха у селу Анатевка, негде у руским пространствима, богати златари у Мадриду, банкари у Паризу или Будимпешти, новопридошли емигранти на њујоршким доковима… Ове године овде, догодине у Јерусалиму! Када би један другом честитали верске празнике, пословали међусобно, женили се, или се само сретали, код треће чаше вина: Ове године овде, догодине у Јерусалиму!
Тако ћемо и ми: Ове године овде, догодине у Приштини! Стрпљиво и упорно. Па док не дочекамо. А дочекаћемо. Јер историја није константа. И време и срећа су променљиви. И метеоролошко и историјско време. И лична и колективна срећа. Јевреји су дочекали. И ми ћемо. Све што буде отето, биће враћено једног дана. Али они који преотимају, који враћају, не зову се преотимачи него ослободиоци. Обично јашу на белим коњима, испред њих је застава, иза њих освета. А модерном времену, човеку трећег миленијума, ваљда више није до рата. Ваљда у главама мудрих има више разума него лудости у главама острашћених и брзоплетих.
И као што је Јерусалим јеврејски, тако је и Косово српско. И као што је Јерусалим свето место за Муслимане тако је и Косово албанско. Као што је Јерусалим и хришћански, тако је и Косово и Метохија и ромска, и горанска и бошњачка. Не можемо ми, рођени моји, негирати чињеницу да се у јужној покрајини рађају генерације Албанаца, којима је Косово и Метохија у њиховим песмама, у њиховим митовима, којима је Космет завичај.
Прст на чело, време је за разум, за компромис, за историјско помирење Срба и Албанаца. Балкан је уморан од историје. Народи Балкана у овом веку и миленијуму хоће празне историјске читанке. А мисле ли произвођачи историје, који станују у овој кући иза мене, и чија земља и нација овог тренутка предводе човечанство, да ће понижена и увређена СрбиЈа, са колективном фрустрациЈом, бити залог мирног Балкана. Мисле ли, да се на Косову и Метохији неће појавити српска герила, као што је постојала у време када је југ Србије био отомански. Мисле ли Европљани, да ће Срби остати на независном Косову, међу већинским народом који је освету подигао до нивоа националног култа. Мисле ли они ишта?! Схватају ли они ишта?
Разуме ли ишта фински кројач, коме су дали маказе у руке, да од нашег сукна скроји и кече и шајкачу. Кече превелико, пада преко ушију, шајкача премала. Разуме ли ишта препотентни и хладни северњак? Може ли да појми да је мој пријатељ Мирко Жарић, песник са Косова и Метохије, бивши управник Народног озоришта у Приштини, оставио завештање свом сину Немањи, да“га, када умре од туге за Митровицом и Приштином, спали и пепео баци у Ибар.
Ми Косово волимо љубављу од које се умире. Што га мање имамо, волимо га више. Што је удаљени је, волимо га снажније. И без обзира што живимо у времену медицинских чуда, ту лека нема. Као што би, сигуран сам, неки албански песник са животом спако ваним у омању папирну кесу, попут мог пријатеља Жарића, протеран из Призрена у Тирану, патио за метохијским винима и Бистрицом.
Време је за историјско помирење, за разум, за попуштање. Градимо будућност на вишку сличности а не на разликама. На заједничкој љубави према истом завичају.
А Финац има модел по коме може да кроји Нека да Албанцима све што имају Срби у Републици Српској. Србима на Косову све што имају Албанци у Македонији. И српски пасош са белим двоглавим орлом, чија ће једна глава увек гледати у правцу Дечана и Грачанице, а друга према Београду.
А Србији нема живота без Косова у њој. Зато, рођени моји: Живела Србија! И запамтите: Ове године овде, догодине на Косову и Метохији!
Нека се Српски барјак заувек вије, изнад Косова и Метохије!
Бог вас благословио!
Олга Зорић
Извињавам вам се што је двеста хиљада грађана Србије гласало за то, да поред тога што сте жртве, морате на себе да преузмете и изглед кривца. Извините што у Србији постоје они који вашим крвницима поручују да су у праву. Извините што из Војводине, из Београда, из Шумадије стиже порука вашим тлачитељима: „Добро је што сте палили, прогонили, отимали… Исплати се!“
„Опрости им, оче, не знају шта чине“, завапио је Исус на Голготи. Опростите и ви ако можете. Ја нећу! Зато што су знали шта раде, мислећи туђом главом, без властитог срца. Иако вам кажу да се то зове „слободна демократска воља“, „смисао за практично“, „признавање фактицитета“, „уважавање реалности“, знајте да су то еуфемистичке бесмислице. У српском језику постоји реч која у три слога дефинише такво понашање и чињење. Та реч је, рођени моји: Издаја.
Не опраштајте, не да би сте се светили. Не опраштајте, да бисте презирали. Најбољи лек за издају је презир. Велики, вечити презир. Не опраштајте, да не бисте заборавили.
Нека дају оно што је њихово. Нека дају дедино ћемане и мамине даире. Нека дају своје станове и очево поштење. Нека дају углед својих породица. Најлакше се, драга браћо и сестре, даје оно што је туђе или оно што се нема. Не праштајте! Не заборављајте! Презирите!… И оне који кажу да није време за протесте. А када ће бити, ако није сада?
То кажу они у чије име смо шетали месецима по вејавици и кијамету, цупкали на поледици пред кордонима, поливани водом и сузавцем, пендречени и понижавани, зато што није испоштована воља народа. Глас народа је глас Бога. Зато је народна воља света.
И нека смо шетали и лупали у шерпе, износили огледала пред кордоне полиције, да у њима препознају своја лица и своју припадност. И опет бисмо то урадили. Није време за протесте, кажу они, који би вас сутра извели на улице да су им неке битанге у изборним комисијама украли неколико одборничких места. И опет бисмо шетали и протестовали због елементарног осећања правичности, јер није поштено отимати туђе. А овде нам отимају најсветије. И није време за протесте? Као да је важније ко ће бити директор водовода у Жагубици, ко управник биоскопа у Пироту, од тога хоће ли, Грачаница и Девич, Пећка Патријршија и Газиместан, остати у Србији!
Кад је Република Српска Крајина имала све прерогативе државе, ниједном Хрвату, ниједном хрватском политичару није пало на памет да показује „смисао за практично“ и признаје фактицитет. Деценијама је на Кипру половина земље окупирана ниједном Грку на Кипру, Атини и Њујорку… не пада на памет да признаје фактичко стање. Не пада то на памет ни светској заједници.
Године 1982. аргентински режим, брзоплето непромишљено и бахато заузео је Малвине, односно Фокланде, острво које је од аргентинске обале далеко колико Ада Циганлија од Бановог Брда, или Велико Ратно Острво од Калемегдана. На том острву живело је неколико десетина британских држављана и неколико стотина британских оваца. Бранећи част и углед британске империје, Маргарет Тачер послала је британску армаду у рат против Аргентине. Више од десет хиљада миља далеко од Лондона. Путовали су неде љама. У Фокландском рату активно је учествовао и принц Ендрју, син краљице Елизабете, рођени брат престолонаследника Чарлса. Тако је уз част империје спашена и част круне. Треба ли рећи: Фокланди су и данас у саставу Британије. Није се радило ни о каквом интересу. Тек неколико квадратних километара траве и неколико стотина килограма вуне и овчетине И ниједан Енглез није рекао: Признајмо фактичко стање. А на Фокландима нису рођени и не станују ни британско порекло, ни енглески језик, ни вера, ни црква, ни држава, ни нација, ни култура… А све што је МОЈЕ и што сам ЈА рођено је и станује на Косову и Метохији.
Стално нам, рођени моји, говоре како је јужна српска покрајина изгубљена. Па нијеКосово дугме да се изгуби, није Метохија новчић у поцепаном џепу па да се изгуби. Космет не може бити изгубљен, може бити само ОТЕТ. А не можемо га изгубити јер смо га сместили у колективно памћење, у наше филмове, драме, романе, бајке…
Не може бити изгубљен јер су најлепше српске епске песме настале на Косову. Ко зна Бановић Страхињу, зна о чему говорим. Јер су најлепше српске лирске песме настале тамо на југу. Ко је једном чуо ,,Полетеше птице ластавице“ или „Удаде се, Јагодо, удаде се драга душо…“, зна о чему говорим. Ко се једном прекрстио под сводовима Грачанице зна о чему говорим. Зато не може бити изгубљено! Јер ћемо и ми попут Јевреја, који су брижљиво неговали чежњу за Јерусалимом, упорно чезнути за божурима.
Вековима су Јевреји, расути попут маслачка, на светској ветрометини, где год да се сретну, говорили један другом: „Ове године овде, догодине у Јерусалиму“. Па била то два убога сиромаха у селу Анатевка, негде у руским пространствима, богати златари у Мадриду, банкари у Паризу или Будимпешти, новопридошли емигранти на њујоршким доковима… Ове године овде, догодине у Јерусалиму! Када би један другом честитали верске празнике, пословали међусобно, женили се, или се само сретали, код треће чаше вина: Ове године овде, догодине у Јерусалиму!
Тако ћемо и ми: Ове године овде, догодине у Приштини! Стрпљиво и упорно. Па док не дочекамо. А дочекаћемо. Јер историја није константа. И време и срећа су променљиви. И метеоролошко и историјско време. И лична и колективна срећа. Јевреји су дочекали. И ми ћемо. Све што буде отето, биће враћено једног дана. Али они који преотимају, који враћају, не зову се преотимачи него ослободиоци. Обично јашу на белим коњима, испред њих је застава, иза њих освета. А модерном времену, човеку трећег миленијума, ваљда више није до рата. Ваљда у главама мудрих има више разума него лудости у главама острашћених и брзоплетих.
И као што је Јерусалим јеврејски, тако је и Косово српско. И као што је Јерусалим свето место за Муслимане тако је и Косово албанско. Као што је Јерусалим и хришћански, тако је и Косово и Метохија и ромска, и горанска и бошњачка. Не можемо ми, рођени моји, негирати чињеницу да се у јужној покрајини рађају генерације Албанаца, којима је Косово и Метохија у њиховим песмама, у њиховим митовима, којима је Космет завичај.
Прст на чело, време је за разум, за компромис, за историјско помирење Срба и Албанаца. Балкан је уморан од историје. Народи Балкана у овом веку и миленијуму хоће празне историјске читанке. А мисле ли произвођачи историје, који станују у овој кући иза мене, и чија земља и нација овог тренутка предводе човечанство, да ће понижена и увређена СрбиЈа, са колективном фрустрациЈом, бити залог мирног Балкана. Мисле ли, да се на Косову и Метохији неће појавити српска герила, као што је постојала у време када је југ Србије био отомански. Мисле ли Европљани, да ће Срби остати на независном Косову, међу већинским народом који је освету подигао до нивоа националног култа. Мисле ли они ишта?! Схватају ли они ишта?
Разуме ли ишта фински кројач, коме су дали маказе у руке, да од нашег сукна скроји и кече и шајкачу. Кече превелико, пада преко ушију, шајкача премала. Разуме ли ишта препотентни и хладни северњак? Може ли да појми да је мој пријатељ Мирко Жарић, песник са Косова и Метохије, бивши управник Народног озоришта у Приштини, оставио завештање свом сину Немањи, да“га, када умре од туге за Митровицом и Приштином, спали и пепео баци у Ибар.
Ми Косово волимо љубављу од које се умире. Што га мање имамо, волимо га више. Што је удаљени је, волимо га снажније. И без обзира што живимо у времену медицинских чуда, ту лека нема. Као што би, сигуран сам, неки албански песник са животом спако ваним у омању папирну кесу, попут мог пријатеља Жарића, протеран из Призрена у Тирану, патио за метохијским винима и Бистрицом.
Време је за историјско помирење, за разум, за попуштање. Градимо будућност на вишку сличности а не на разликама. На заједничкој љубави према истом завичају.
А Финац има модел по коме може да кроји Нека да Албанцима све што имају Срби у Републици Српској. Србима на Косову све што имају Албанци у Македонији. И српски пасош са белим двоглавим орлом, чија ће једна глава увек гледати у правцу Дечана и Грачанице, а друга према Београду.
А Србији нема живота без Косова у њој. Зато, рођени моји: Живела Србија! И запамтите: Ове године овде, догодине на Косову и Метохији!
Нека се Српски барјак заувек вије, изнад Косова и Метохије!
Бог вас благословио!
Олга Зорић
0 Коментари