МАЊЕ-ВИШЕ, ВИШЕ -МАЊЕ...ЗЕМУНЦИ

„Роџени Београџани мисле да су због околности да су се родили у Београду, заслужили и пензију“- рекао је у једном од својих последњих интервјуа наш велики књижевник Момо Капор.

Рекао и није оставио много простора другима да богзн шта додају на ову тему.

Ипак неисцрпно иснпиративан наслов „роџени Земунци“, после 24 године живљења у њему, и нове генерације која се, развејавана бурним политичким и историјским околностима, зачела као моје потомство у новом завичају (ја га истински тако доживљавам и осећам, после небројено србских градова и вароши кроз које је моја породица на свом лутању, прогнана, прошла)- једноставно иска од мене свој данак.

Познато ми је, а исто је тако знано и науци, да староседелачки елемент деградира уколико се не помеша са оним што обично и често зовемо „свежом крвљу“, са стране. Она, тврдили су научници некада, градећи теорије, повисује одбрамбену способност организма у сваком смислу. Физичком, биолошком и психичком.

Тако се догађа да затворене средине, херметичке средине, у свом уском кругу, нагрижене декаденцијом (крви, јер шта друго наћи за узрок - и краљевима је ова опасност била позната) једноставно не одговоре на „упад“, „препад“, „прилив“ –„дођоша“, иако га доцније непрестано жигошу као „осму офанзиву“, „окупацију“, а у земунској средини као „радикализам“ у свим својим нео облицима.

Ти „окупатори“ пролазили су кроз сабијено, труло и подерано, црвоточно ткиво посусталих роџених Земунаца, врло брзо повијених с рукама „на готовс“, да се „за сваки случај ту нађу, да припомогну“ новим домаћинима, као кроз сир. Отпора, икаквог, сем дурљивог ћутања, подизања носева, игнорације и умишљања „покрета отпора“ као из популарне хумористичке серије „Ало, ало“ и потпуног повлачења или сервилне понизности, то сервилније што је потицала из дубљег, и, биће, уроџеног презира према дошљацима, до пристајања на све само да буде функција и то плаћена, готово да није ни било. Било је лакше него што се могло и замислити.

Неки су, који су дошли деведесетих, после радничке класе у плитким ципелама са белим чарапама, далеко пре и независно од пок. Мајкла Џексона баштинећи модни стил који ће у односу на некадашњег председника општине Земун присвојити, одлично знали ову околност, имали савршену процену о роџеним Земунцима. Било им право или криво, сличан је стереотип и роџеног Београџанина, о којем се онако сажето изразио Момо Капор.

Знајући на какав ће отпор наићи (дим), могли су да готово без гласа спроведу „окупацију“, да роџене Земунце изнесу из њихових „вековних“ станова, као нас, прогнане што су избацивали усташе, шиптари и остали. За разлику од „роџених“, ми „нероџени“ смо пружили жилав отпор, распродавани од својих вођа на ангро, а да о томе, док смо залагали главе, нисмо имали појма.

Ти нови дошли су пуни осветничке снаге, наоружани најздравијим животним инстинктима, у судару са староседелачком декаденцијом. Места која су освајали, зидали су и подизали брзо, не одступајући у Матици, немајући више куд да се помере, па ни својим домаћинима, ни за педаљ. Ови су покушавали да усталасају којекаквим  грађанским, цивилним иницијативама. „Нецивилизовани“, „сишли с брда и Крајина“ су их прегазили са све њиховим траснспарентима и „хуманим“ паролама. Сличне су их, удружене с пушкама, отерале из прађедовског завичаја.

Да се разумемо, не браним ни једне ни друге.

Али, ми не улази у главу да на пешке од Пољопривредног факултета са уписним квотама за Стари континент (не уписује само ко неће), не завршавају школе. Да надомак Београдског универзитета остају слепи код очију и без ћаге, док неки из прадалеке провинције плаћају станове својој деци, која потом завршавају школе, стичу дипломе и запошљавају се на места која нису могли да попуне роџени. Е, па, роџени, нешто се мора и стећи, одржати па и сачувати. Томе вас, изгледа, преци нису научили. Иако је Земун прилично фреквентан, па је „земунство“, претпостављам, јако тешко доказати у више колена уназад. Дозволите ми да сумњам. Сви смо ми, углавном, јуче или прекјуче рођени негде другде. То није срамота. Понашати се у једној средини као да сте у њој рођени, трудити се да напредује, одупрети се штетним појавама и људима, а не придружити им се за опстанак на послу, функцији или какву ситну ползу, значи волети је, чувати и тако се постаје достојан и пуноправан суграђанин. Посебно за Земун важи да треба заслужити да би се постао Земунац. Самим тим што сте у њему рођени, не значи да сте се квалификовали за Земунца. И то је мање - више свугде природни закон, свиђало вам се то или не.

Извините, али пензију, ако је у међувремену не укину, морамо да стекнемо.

                                    

                                           Све вас љуби, поздравља и воли ваша Жана Живаљевић