МРТВА ТРКА ПРОТИВ ЖИВОТА: КОМУНИСТИ И(ЛИ) ПАРТОКРАТИЈА?

Како сам криво насађена од рођења, тако ми изгледа и код других процврчала сива маса најбоље ради барем минимум +40 степени Целзијуса, те сам се данас дала ем у мозгање, ем у записивање продуката истог. (Иначе се и шишам на нулу зими, а зачупавим лети, па сам, Господу хвала, жива и још здрава и то у још наопакијој Страдији).

Прешла сам из фазе национализма - слепе заљубљености у све што је србско, у супротну, да све нешто изналазим мане, те је истина вероватно негде у средини између два поменута екстрема.

Елем, само су Руси и Срби, могли за утопију звану комунизам жртвовати више народа него у светским војнама! Више, дакле, у миру него у рату.

Само су једни и други и после ратова могли да истрајавају на инсталирању неприродних друштвених система, кад им (еволуција) време није.

Последњи чин србске драме зване Комунизам одиграо се 80.их година у поститовској епохи. Хохштаплер непознатог порекла, нерасветљене биографије лишио је овај свет као сам јахач Апокалипсе најбољих, најумнијих и најсрчанијих Срба, окренувши сам Србе против најбољих. Опстајали су само послушни, гмизавци, бескичмењаци.

У својој завршној фази, комунизам се, попут раже, својим наелектрисаним репом окренуо на државну творевину Југославију, и усмртио флоскуле "братство и јединство" и све њима сличне. Осмом седницом СКЈ, комунисти су се пресвукли у социјалисте, а у, "под Србијом потлаченим републикама: Словенији, Хрватској, БиХ, Црној Гори и Македонији" у националсоцијалисте "ослободитељске" провенијенције. Титотистичко наслеђе у параграфима дунуло им је у једра. Није било фер да политички обитавају усамљени, те је сироте пресвучене комунисте у социјалисте и националсоцијалисте у окружењу обрадовало вишестраначје.

Изрођено у пракси у анархију, потврђену бројкама од више од 500 политичких странака у регистру  Републике Србије, данас сведену на 81 препрегистровану странку, вишестраначје нас је у изборним кампањама засмејавало до суза! Сетимо се Шећероског или јоги летача!

Данас нам се тај смех обија о главу и скупо нас кошта: у менама изборних система, владавина странака и страначких листа лишила нас је могућности да директно бирамо људе у које имамо поверења, који би чинили част странци у којој су. Странке су појеле људе и поставиле се као свемоћне аждахе са безброј глава, које кидишу...

Откако је општеприхваћен модел да се гласа за странке, а потом оне по својим критеријумима утврђују трибуне, почели смо да се суочавамо са нуспроизводима закулисних партијских игара, у којима, та Срби смо, царују мито, корупција, протекционаштво и неспособност, удружени с непотизмом и увреженом негативном селекцијом. Отуда се срећемо с посланицима, министрима, државним секретарима, озлоглашеним школским друговима, комшијама или рођацима, којима је сам систем направио одскочну даску за-неспособности, које треба уновчити или, како се то новоговором каже, капитализовати. У капитал: купљене дипломе, докторате, радна места за породицу, фамилију и шире, а о олако зарађеним милионима, некретнинама и фирмама из којих је наглавце и без белог динара избачена сиротиња. Тако нам се систем из социјализма трансформисао у анархолиберализам "жерминаловског" типа, романескног типа, који више никог не увесељава, јер је она ража успут својим репом пуним струје у међувремену ошинула готово сваког смртника.

Јуче комунизам, данас народу стеже омчу око врата ПАРТОКРАТИЈА,  од које се ни списак деце међу омладином, одраслима и старцима не да направити без одлука централа и веза из истих!

Свилен гајтан се суши и дави све оне, биће у мањини, који се не приклањају ниједном партијском царству.

А партократори су остварили идеал историјски невиђене владавине: међу собом се само вербално споре, али и власт и опозиција сасвим неовлашћено деле бенефите најнеобичније кохабитације. Имате ли данас икога у Србији ко ће вам рећи да у опозицији горе пролази него у власти? Важно је само бити у партији, после тога вам је заштита, веза и гурка обезбеђена.

Партократије су политички морал, односно традиицонално србски, недостатак било ког скрупула подигле на пиједестал пожељног понашања, и што је најважније-корисног. Те су тако прелетање из тима у тим, из странке у странку прогласиле највишом вредности, а непринципијелне постизборне коалиције не уважавају вољу бирача исказану на изборима. За то нико не хаје, легализовано политичко фарисејство (може свако са сваким) раслабљује морал нараштаја који некаквим чудом стижу донекле неискварени и васпитани, док их под своје не узму странке и угрозе има сваку вредност коју у неку од њих унесу.

Појединац је у овој игри беспомоћан и партије, директно својим деловањем окренуте против интереса и добробити група и грађана, ту околност нештедро користе. Са јединкама се обрачунавају бироктратски кратко, једноставно неподобну пребришу са платног списка колектива, а док стигне до судова или медијатора-стрефи га брзогалопирајући каннцер или инфаркт, који им олакшава посао...

Државу су присвојили као да им је бабовина.

А народ ћути, својим забављен јадом, главу не диже и мисли да је најбоље да ништа не види. Тако, жмурећи и гласа. Јер, све му је једно, како избора нема-да ли ће довести на власт опозицију или власт отерати у опозицију, нагодиће се они лако против њега у корист свог интереса. Иоанко је у постојећем изборном систему, на који нема ко политички јак да стави примедбу,(јербо владајућој већини коју чине све партије без разлике) постало све свеједно.

Дијагноза је, међутим,и терапија која води оздрављењу од неокомунизма под плаштом анархолиберализма.