ВИДОВДАН У ГРАЧАНИЦИ 2010.
Многи медији јавили су о овогодишњим Видовданским свечаностима у окупираној српској покрајини, навели манифестације и њихове програме и имена званичника Србије који су на њима учествовали или им присуствовали, стигавши тамо у пратњи и уз дозволу окупационих трупа. Јавили су и о манифестацији Видовданско песничко причешће која се традиционално одржава у порти Манастира Грачаница вече уочи овог великог празника, уз доделу признања као што су Златни крст Кнеза Лазара, Перо Деспота Стефана Лазаревића и Грачаничка повеља.
Ниједан се, међутим, није ни потрудио да дочара атмосферу иза тих помпезно названих догађаја или макар да наговести стаменост неопходну за преживљавање у условима сталног прогона и опште несигурности, а посебно у неколико последњих месеци од како је у Рашко-призренској епархији уведена принудна управа. А та атмосфера показује да пензионисање Владике Артемија, кажњавање великог броја монаха и монахиња због ‘‘непослушности’‘, те отпуштање неких а да им није одређен боравак у неком другом манастиру – што је равно њиховој осуди да умру од глади на некој ледини – није само ствар Цркве као институције како се упорно представља онда када се уопште и помиње, већ и целог народа – тим пре што се по истом систему распуштају или су распуштене и мирске организације које су косовске Србе снажиле и одржавале на окупу.
Расположење обичног света које нам се, дакле, прећуткује с разлогом, изузетно добро дочарава једно писмо написано непосредно по завршетку овогодишњих Видовданских свечаности. Оно такође показује да је многим Србима решеним да остану у својој кући сасвим јасно да је Владика Артемије уклоњен као још једна препрека ‘‘европским интеграцијама’‘ Србије, то јест спровођењу политике у којој ће она признати независно Косово на сваки начин осим формално. Природно је онда што није упутно извештавати шта о томе мислe Срби које је и званична Србија осудила на полу-живот, притом од њих захтевајући да и кад их пљачкају или нападају бомбама док мирно протестују тражећи своја основна права (као пре неколико дана у Косовској Митровици) ћуте, праштају и, попут своје ‘‘елите’‘, дипломатишу.
Да бисмо нашим читаоцима дочарали атмосферу на Космету ових година, а нарочито ових дана, објављујемо писмо које смо оданде добили. Из разумљивих разлога не објављујемо име његовог аутора нити име оног коме је упућено.
‘‘Већ данима мислим на вас али никако да се јавим’‘, пише наш кореспондент. ‘‘На мом лаптопу нема интернета па вам пишем са посла. Жао ми је што су ваше рођаке болесне али исто тако верујем да ће бити боље. А шта је ново? С. је отишла код родитеља тако да сама пребирам мисли о овогодишњем Видовдану. То је најактуелније. Вероватно већ знате ко је све био па да им не пишем имена поново, али било је мање људи него прошле године. Сви су то приметили и о томе се још увек прича. Нису дошли многи који су ранијих година долазили,између осталог, и због Владике Артемија. Одржаше нам (сви ти што су били а ја им не понављам имена) беседе о компромису са Албанцима, о миру,о суживоту, уз сличне небулозе из ‘жуте кухиње’ (мислим на Тадићев ДС), таман као да је проблем у нама а не у њима. Таман као да смо ми на власти а не они, и као да смо ми прогласили некакву државу. Све у свему опет смо подигли руке у вис (као при предаји) па сада нека изволе. И наши црквени великодостојници (нека ми Бог опрости) изгледа често одлазе у ‘жуту кухињу’; лепо су научили рецепт. Тако нам је било за Видовдан, али већи уочи празника, на манифестацији ‘Видовданско песничко причешће’. Не знам колико знате о њој али ту се додељују награде књижевницима попут ‘Златног крста Кнеза Лазара’ , ‘Пера Деспота Стефана Лазаревића’ и да не набрајам даље. Тако је ове године ‘Крст’ добио Брана Црнчевић. Ове награде нико не одбија,односно радо их примају управо због Видовдана, Грачанице и све те симболике. Пошто је ове године падала киша књижевно вече је одржано у конаку Манастира а не у порти као ранијих година. И тако смо се окупили ми, новинари, књижевници, министри у Влади Србије, Митрополит, Теодосије, Патријарх и све је било како је замишљено, док на ред нису дошли да своје стихове говоре песници награђени претходних година, односно један од њих. Тако ми је жао што ту нисте били ви, Б., или С. јер се имало шта чути. Милоје Дончић, песник родом из Клине, прочитао је пред свима своју најновију песму Прогонство епископа јужног и постигао баш оно што треба: рекао је истину на правом месту, право у лице онима који је и требало да је чују. Прилажем вам и његову песму, за коју сам чула да је објављена у листу Хвосно. Тражила сам је данима и најзад је пронашла. Милоје Дончић је иначе живео у Приштини, а сада је расељено лице у Нишу. У време Милошевића био је његов велики противник пером, изузетно признат писац на Западу (у то време, сада нешто не верујем), а његова збирка песама Зобница продата је у 100.000 примерака. У Шпанији је добио награду Лорка и још многе друге. Познат је да бележи, беспоштедно, све оно што се дешава око њега, и све нас који га познајемо (ја више из прича) није изненадио стиховима, али, Бога ми, остале јесте. Патријарх је поцрвенео и до краја вечери није успео да поврати уобичајену боју лица, Теодосије је неколико пута излазио напоље видно изнервиран, а Митрополит је као хипнотисан гледао у једну тачку. Тек понеко се усудио да аплаудира, а он је рекао шта је имао, отишао и сео на своје место, мртав-хладан. Баш сам имала жељу да вам ово напишем. Видовдан је прошао и све је некако замрло, а ево и песме:
Милоје Дончић
ПРОГОНСТВО ЕПИСКОПА ЈУЖНОГ
Ухода грегоријански смотру врши на страшној црти
Са седмог брежуљка бацачи диска
Усамљену јабуку гађају што се изнад Архангела врти
Отирачи, отворене ризе, стрелци са тајног списка
Послушни огртачи са брадама у воску
На доручку ноћном из подрумске језе змијски жалац лижу
Цесар дворски испод левка Јудинога држи своју пљоску
Преко зида тамног бели барјак Ришељеи дижу
Лук апсидни звук бургије календар исправља
Звоник пао врх Љевишке испод ниских трава
Књиговођа безбојнога чела Библију преправља
Из понора страве Свевишњи архиву спасава
Хиљаде штапова распуклим се друмом креће
Можете му отети сандале и бројаницу
Мртви ће живима палити свеће
Из монашких шума слушаћете посланицу’‘
Ниједан се, међутим, није ни потрудио да дочара атмосферу иза тих помпезно названих догађаја или макар да наговести стаменост неопходну за преживљавање у условима сталног прогона и опште несигурности, а посебно у неколико последњих месеци од како је у Рашко-призренској епархији уведена принудна управа. А та атмосфера показује да пензионисање Владике Артемија, кажњавање великог броја монаха и монахиња због ‘‘непослушности’‘, те отпуштање неких а да им није одређен боравак у неком другом манастиру – што је равно њиховој осуди да умру од глади на некој ледини – није само ствар Цркве као институције како се упорно представља онда када се уопште и помиње, већ и целог народа – тим пре што се по истом систему распуштају или су распуштене и мирске организације које су косовске Србе снажиле и одржавале на окупу.
Расположење обичног света које нам се, дакле, прећуткује с разлогом, изузетно добро дочарава једно писмо написано непосредно по завршетку овогодишњих Видовданских свечаности. Оно такође показује да је многим Србима решеним да остану у својој кући сасвим јасно да је Владика Артемије уклоњен као још једна препрека ‘‘европским интеграцијама’‘ Србије, то јест спровођењу политике у којој ће она признати независно Косово на сваки начин осим формално. Природно је онда што није упутно извештавати шта о томе мислe Срби које је и званична Србија осудила на полу-живот, притом од њих захтевајући да и кад их пљачкају или нападају бомбама док мирно протестују тражећи своја основна права (као пре неколико дана у Косовској Митровици) ћуте, праштају и, попут своје ‘‘елите’‘, дипломатишу.
Да бисмо нашим читаоцима дочарали атмосферу на Космету ових година, а нарочито ових дана, објављујемо писмо које смо оданде добили. Из разумљивих разлога не објављујемо име његовог аутора нити име оног коме је упућено.
‘‘Већ данима мислим на вас али никако да се јавим’‘, пише наш кореспондент. ‘‘На мом лаптопу нема интернета па вам пишем са посла. Жао ми је што су ваше рођаке болесне али исто тако верујем да ће бити боље. А шта је ново? С. је отишла код родитеља тако да сама пребирам мисли о овогодишњем Видовдану. То је најактуелније. Вероватно већ знате ко је све био па да им не пишем имена поново, али било је мање људи него прошле године. Сви су то приметили и о томе се још увек прича. Нису дошли многи који су ранијих година долазили,између осталог, и због Владике Артемија. Одржаше нам (сви ти што су били а ја им не понављам имена) беседе о компромису са Албанцима, о миру,о суживоту, уз сличне небулозе из ‘жуте кухиње’ (мислим на Тадићев ДС), таман као да је проблем у нама а не у њима. Таман као да смо ми на власти а не они, и као да смо ми прогласили некакву државу. Све у свему опет смо подигли руке у вис (као при предаји) па сада нека изволе. И наши црквени великодостојници (нека ми Бог опрости) изгледа често одлазе у ‘жуту кухињу’; лепо су научили рецепт. Тако нам је било за Видовдан, али већи уочи празника, на манифестацији ‘Видовданско песничко причешће’. Не знам колико знате о њој али ту се додељују награде књижевницима попут ‘Златног крста Кнеза Лазара’ , ‘Пера Деспота Стефана Лазаревића’ и да не набрајам даље. Тако је ове године ‘Крст’ добио Брана Црнчевић. Ове награде нико не одбија,односно радо их примају управо због Видовдана, Грачанице и све те симболике. Пошто је ове године падала киша књижевно вече је одржано у конаку Манастира а не у порти као ранијих година. И тако смо се окупили ми, новинари, књижевници, министри у Влади Србије, Митрополит, Теодосије, Патријарх и све је било како је замишљено, док на ред нису дошли да своје стихове говоре песници награђени претходних година, односно један од њих. Тако ми је жао што ту нисте били ви, Б., или С. јер се имало шта чути. Милоје Дончић, песник родом из Клине, прочитао је пред свима своју најновију песму Прогонство епископа јужног и постигао баш оно што треба: рекао је истину на правом месту, право у лице онима који је и требало да је чују. Прилажем вам и његову песму, за коју сам чула да је објављена у листу Хвосно. Тражила сам је данима и најзад је пронашла. Милоје Дончић је иначе живео у Приштини, а сада је расељено лице у Нишу. У време Милошевића био је његов велики противник пером, изузетно признат писац на Западу (у то време, сада нешто не верујем), а његова збирка песама Зобница продата је у 100.000 примерака. У Шпанији је добио награду Лорка и још многе друге. Познат је да бележи, беспоштедно, све оно што се дешава око њега, и све нас који га познајемо (ја више из прича) није изненадио стиховима, али, Бога ми, остале јесте. Патријарх је поцрвенео и до краја вечери није успео да поврати уобичајену боју лица, Теодосије је неколико пута излазио напоље видно изнервиран, а Митрополит је као хипнотисан гледао у једну тачку. Тек понеко се усудио да аплаудира, а он је рекао шта је имао, отишао и сео на своје место, мртав-хладан. Баш сам имала жељу да вам ово напишем. Видовдан је прошао и све је некако замрло, а ево и песме:
Милоје Дончић
ПРОГОНСТВО ЕПИСКОПА ЈУЖНОГ
Ухода грегоријански смотру врши на страшној црти
Са седмог брежуљка бацачи диска
Усамљену јабуку гађају што се изнад Архангела врти
Отирачи, отворене ризе, стрелци са тајног списка
Послушни огртачи са брадама у воску
На доручку ноћном из подрумске језе змијски жалац лижу
Цесар дворски испод левка Јудинога држи своју пљоску
Преко зида тамног бели барјак Ришељеи дижу
Лук апсидни звук бургије календар исправља
Звоник пао врх Љевишке испод ниских трава
Књиговођа безбојнога чела Библију преправља
Из понора страве Свевишњи архиву спасава
Хиљаде штапова распуклим се друмом креће
Можете му отети сандале и бројаницу
Мртви ће живима палити свеће
Из монашких шума слушаћете посланицу’‘
Ана Селић
" Српски лист "
гласник Српског клуба
0 Коментари