БЕЗРАЛОЖНО С РАЗЛОГОМ

Неки данашњи студенти, шта кажем-већина данашњих студената не иде на факултет без аута, и то доброг, док им родитељи у најмањем пале на"курблу" дрндавог југа или кеца. Проводе се до коске. И нервозни су кад уче. Због ситуације у земљи, бесперспективности, о којој разглабају у паузмама између два шопинга у Ушћу или Делта ситију.
Ако стекну дипломе, на чудесан начин, чак и академци скромних родитеља, пристојног имовног стања, одморе пар месеци у неком атрактивном мегаполису из снова од година учења.
Иако тада виде да њихови вршњаци "тамо" уз учење и студирање морају штошта и да раде. Не за богзна какве паре. За џепарац и потрепштине у ондашњим условима.
Под оваквим околностима, порука нашој деци је да ни случајно не траже посао. Како ће се тек онда разочарати!
И, кад већ крену, са првим конкурсом, сасвим "случајно" и ничим изазваним, кад му време није(никаквих проширења обима посла и производње у најави, барем јавно), иоле упућенијем од њих постаје јасна флоскула о "једнаким шансама", громогласно агресивна из свих програма, новина, реклама до билборда. Наједном у тих четири или пет изабраних "стручњака", наравно самофинансирајућих-јер је и то у пропалом времену полупаних таблица постало ствар престижа(зашто цицијашити кад се има, значи може?), буду све  лако идентификујућа презимена директора поменуте фирме. То што им чак ни путем веза са класићима није успело да остваре пунокрвнији просек од седмице, и што ће бриљантни умови отпасти у такозваним комисијама, нико никада неће моћи да докаже...А неће ни покушавати да узалудно троши енергију. Евентуални кандидат.
И тако. Учење није још најстрашнија путања до дипломе и самосталности. Од дипломе до плате предстоји дуг и бесконачан пут у Србији. Трновит и неизвестан. И дуго се, дуго, ако икада, неће скратити.