АНЂЕЛИ СРБИЈЕ ПОБЕДИЛИ "МИЛОСРЂЕ"

Памтећи и сећајући се свега од пре 14 година, не заборављамо посејану смрт, жртве, недужност, препад, оружано насиље и РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ који не застаревају.

НАТО је у Србији, Црној Гори и јужној србској покрајини Косову и Метохији сејао пустош, смрт и огањ. Можда нисмо све ни побројали.
Посејали су болест која наставља злочиначку мисију. Затровали ваздух, земљу и воду. ПАМТИМО.

Памтимо страх, ужас, терор с неба. На земљу, кукавице, нису смеле да сиђу. Где би их дочекало свако србско љуто срце. Некима је, додуше, процветало "свраћање" окупатора, знамо их, нису крили радост, а за своје саучесништво су се обогатили. И у томе некажњено уживају и данас...
Пре 14 година имала сам две ћерке, старија је имала 10, млађа четири године. Становали смо у подруму приватно и сваку су се ноћ из околних солитера код нас скупљале три комшинице удовице у годинама, бака наша станодавка, моји родитељи, повремено и сестра. Било нас је у тој гарсоњерици по подовима на душецима више од десет душа, од тога два детета. Лежале су нам наизменично у загрљајима да би уз грување томахавака уопште могле да зспу. Нису радиле школе, нити вртићи.
Ја сам у то време радила ратна издања "Велике Србије", која су нато знаке стилизовала у нацистичке свастике. Док су се моји уредници, посланици и остали политичари завукли у мишју рупу, покојни уредник "Велике Србије", наш позназти карикатуриста, који због свог политичког опортунизма тек треба да докаже уметничку славу и вредност-Синиша Аксентијевић, технички уредник Северин Поповић и моја маленкост неуморно смо жигосали скотове и непријатеље свога народа. Награђени смо на тај начин што нас је ЕУ ставила на списак 600 непријатеља Запада, којима је као сарадницима Милошевићевог режима (!?!) забранила излазак у земље ЕУ. Дуго је важио тај списак, предвођен самим председником државе.
У свој тој гужви, наши принудни гости и подстанари подстанара из околних солитера, барем ноћу и на спавању, успели смо да зачнемо дете!
Први пут су ме убеђивали "да није време, имам већ троје деце, рат је". Што су ме више убеђивали, то сам више волела свој ратни трофеј. Поред "одликовања" ЕУ, ово је била права наслада. Радила сам као луда, свим срцем патриотску пропаганду, о чему сведоче моји потписи испод текстова у "Великим Србијама" тог времена, које ћу сачувати свом потомству. Да знају оно што сам доцније морала да плаћам непрестаним лустрацијама-како се њихова трудна мајка борила против непријатеља и злочинаца. Да их не збуни патриотизам, који подразумева и страдање, јер се он, чини се, наслеђује поред могућности обољевања од других. Ја сам, уосталом, рођена на Косову и Метохији и тиме сам се увек поносила!
Никада више великих стомака није било око мене него управо те 1999.године!
Приметила сам да су Срби док су падале бомбе на свој начин пружили отпор смрти-РАЂАЊЕМ.
И када је моја ћерка, а родила сам не Страхињу, али зато Анђелију, мој симбол победе и живота, на прегледу за полазак у школу са својим другарима примала вакцину, приметила сам да ниједно дете рођено 1999-е није пустило сузу. Схватила сам да су они изабрани да продуже животе својих 88 злочиначки убијених вршњака током НАТО бомбардовања и да ће их управо ови, кад тад. осветити. И Милицу и Сању и Николу, до једнога. Сваку бол и сваку сузу.
Моја Анђелија родила се, на неки необичан начин, у своје време, да надокнади смрт мога брата, у колевци далеке 1969.године, када злогласна докторка Мекули није примала србску децу у пришитнско породилиште и никада нисмо сазнали шта се заправо нашем Страхињи догодило..
Живеће овај народ, такав какав је, ма шта му се догодило. Зар не?