НАРОДНИ РЕФЕРЕНДУМ НА ТРГУ СЛОБОДЕ У БЕОГРАДУ

У организацији "Двери" 6.априла 2013.године на београдском Тргу слободе пред више десетина хиљада окупљених родољуба одржан је скуп под називом "Овако више не може". Скуп чије су поруке последња опомена државном врху Србије да нема мандат да тргује Србијом, да мора да пита народ на референдуму и поштује Устав на који се заклео кад је ступао на власт.

Била је ово прилика да се подсетимо свих злодела "културног Bеча и Европе", који су 1915.године стерљали српске дечаке који су на линијама одбране Београда помагали браниоцима пунећи топове! Да се подсетимо колико су се пута у новијој историји Србије огласиле сирене за ваздушну узбуну: пре 73.године када су успавани Београд пробудиле немачке штуке, сејући смрт, потом савезници који су Србију бомбардовали на Васкрс

Синови страдали на Кошарама

1944.године, затим Републику Српску 1995-е и Савезну Републику Југославију 1999.године!
Нове претње и нови ултиматуми надвијају се над Србију, али слободарска, непоробљена и здрава Србија поручује: нећемо у Европску унију, хоћемо Косово и Метохију.

                                              Судбински час

И, као што се тога дана, прозвана, огласила Српска православна црква и у њено име патријарх српски Иринеј, опомињући државни врх да не чини издају и не предаје Косово и Метохију, тако се судбинитост овога кобног дана, 6. априла некада и данас, осећала негде у хладном ваздуху пролећа које никако да гране.

Мајка војника погинулог на Кошарама нема више суза, али је зато љубе у руку сви чланови Старешинства Двери. Она на својим грудима држи скупу цену коју је платила за Србију. Изгледа да није то једини данак слободе: њен муж у својој књижици држи слике момака,. можда њихових синова, такође погинулих на Кошарама 1998.године и непрестано плаче, а ја, стари вук, немам срца да га ишта питам, него сагињем главу и плачем д

а ме он не види, па да му, можда, буде још теже и горе.
Од оволико извештаја са "минорних" скупова на којима сам била, овај ми некако најтеже пада: није било силе да ме од њега одврати у часу када моја родна груда чека исход овог необичног рулета. Све је тако бизарно и болесно: отимају земљу, отаџбину, а Београд иде својим путима, народ зуји, место да се вас креће ка једном срцу, и не могу више да правдам...Својој сестри кажем: "Више бих волела да са својим народом умрем на Косову и Метохији, него што овде животарим у тузи, жељна завичаја". Она потврђује...Програм са бине тече и чини ми се да то Србија отвара своје болно и рањено срце, оно што би да јој ишчупају живо и куцајуће из груди.
У међувремену су се на Трг слободе слиле све "формације": међу последњима, громогласно певајући из свих грла стижу "Заветници".

Видим иконе српског буђења: Мирка Јовића, Александра Павића, многе који су увек ту, и овај се филм нашег националног посртања одвија пред мојим очима као у самртника, међутим, однекуд имам вере да ови обједињени, који ће запалити искру гнева и зазвати правду, неће као они само замутити и оставити народ на цедилу, необављена посла.

                                       Бранимо Србију

На бину излази председнички кандидат Двери на прошлогодишњим ђурђевданским изборима Владимир Глишић. Подсећа како смо поклонили поверење и за које наде гласали за Вучића и Николића, верујући им да ће поодмакле преговоре Борка Стефановића и Тадића вратити у иоле подношљиве оквире...

Професор у Северној Митровици, др Мила Алечковић испричала је како Срби на Косову и Метохији живе и позвала присутне да се боре за њихов опстанак, не дозвољавајући властима да позитивно одговоре на ултиматум Брисела.
Да Србија има избора и савезника и пријатеља у Евроазијској унији са Русијом, Кином, а да европске земље које економски посрћу за улазак у савез уцени да преговарају са својим сепаратистима, као "оправдани реципроцитет" предложила је Алечковић.
Спремне на велеиздају и прихватање ултиматума на последице евентуалног потписа упозорио је академик Коста Чавошки.

Породица Радосављевић на најважнијем задатку

Надахнуто се на блиску историју Србије осврнуо публициста и уредник бројних сајтова Владимир Димтријевић.
Капетан Драган Крсмановић завапио је да Србија неће дозволити да Срби ратују у Авганистану, а не могу на Газиместан!
У име иницијативе "Никад граница" Бранко Павловић је подсетио на нацистичке покушаје затирања памћења и постојања српског народа. Што нису успели оружјем, хоће издајом, а издајници се данас сами пријављују, заговарајући бриселска решења, закључио је Павловић.
Сандра Давидовић, студент Факултета политичких наука позвала је све окупљене на Тргу слободе да се у уторак окупе у минут до дванаест и заједно са студентима пред Владом Србије дочекају одговор српске стране на бриселски ултиматум.
Горан Миленковић је у име Срба с барикада изразио негодовање и неслагање са званичном политиком која Србе на Косову и Метохији оставља на цедилу, на милост и немолост шиптарким самозванцима. Он је најавио да никакве одлуке српских власти Срби на Косову и Метохији неће прихватити по цену смрти.
"30.000 Срба нису српска заједница него народ", подсетио је Миленковић.
Вајкајући се на гашење институција на северу Косова и Метохије, представник Срба с барикада поставио је питање хоће ли они ићи код оних лекара који су киднапованим Србима вадили органе?
Песник Иван Бабић из Пријепоља одрецитовао је своју надахнуту, страствену поему "Србин сам!"

И на крају је Бошко Обрадовић позвао све окупљене да се не осипају, да се организују и учине све да овај протест потраје и покаже властима да немају мандат да продају српску земљу.
Како сазнајемо, и у овај позни час, на Тргу слободе је све више људи, који немају намеру да дозволе да се прихвате нечасни ултиматуми зарад датума.
Прикупљају се потписи за референдум за општенародно изјашњавање о статусу Косова и Метохије и уласку у ЕУ.