САБОР СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА-ПЕТРОВДАН

Било је то пре 13 лета.
Повела сам децу на плажу "Бисер" на Сави у Бољевцима.

Најмлађе, замотуљак од седам месеци, спустила на ћебе, неколико метара од стрме литице ка реци. Средња ћерка имала је тада шест година, а најстарија 11. Нигде око нас живе душе, једва ако су, рано за ово место, промакли сеоски пијанци и бадавџије.
Одмотах бомбону, запевах, срећна што сам их извела на Петровдан, кад се у кући ништа не ради, у природу, можда и на купање.
Утом се загрцнух. Упаде тврда, крупна воћна бомбона дубоко у душник. Заглавила се, запречила ваздух. Почех да скачем, можда ће се померити, ослободити дисање. Би још горе. Почех у паници да тражим било шта што се креће, по могућству пролазника...Деца к`о деца, смеју се мени што не звоцам. Губим свест, примећујем да ми нокти модре, а не могу да изустим да сестрицу привуку ближе, да се, не дај Боже, не претури, литица близу...Мислим да су ми кренуле сузе. Опроштајне.
У очају се бацих или падох на ћебе. Осетих ваздух као длаку у грлу. ухватих се за ту спасоносну нит и умало тек тада кад бомбона испаде из мог душника, да се и удавим, не могући да дођем до ваздуха. Мој хропац уплаши две старије ћерке, које су само немо могле да посматрају агонију своје матере.
Спаковасмо се и кренусмо ка кући, полако, врелог дана, без живе душе на шору.
Од тада знам, ако преживим Петровдан...