KOMŠIJSKO SVEJEDINSTVO, JBT

U mom „kraju“ – komšiluk je konačno postigao konsenzus u jednome- da će se obračunati sa jednim ubogim kučetom, a posredno, kad utamane psa i sa njegovim zaštitnicima.

Otkako je to čupavo žensko štene mešanca terijera stiglo u jedan stan, u ulazu „bogatom“ posebno dvonošcima, ali ne manje i četvoronošcima, napravilo je potpunu pometnju. Počelo je to necivilizovano i divlje pseto da uneređuje njihove svete pragove, tačnije otirače. Čak i onda kada je, zabavljeno igračkama u kućnom pritvoru, pravilo društvo gazdama.

Jednostavno je iritiralo.

Iritiralo zato što bi u strahu zalajalo noću, izmaklo kontroli te uteklo i skakalo da se poigra sa nekim klincem iz dvorišta, sve mašući i repom i ušima, najočiglednijim manifestacijama naklonosti. Podučiše odrasli potomke svoje male da se, čim to čupavo štene istrči u dvorište bez povoca, makar i ispred svoga gazde, popnu na klupe i vrište tobož napadnuti.

Tako je štene postalo neprijatelj broj 1 male MunzeKonza planete. Na odbrani poretka i reda istakle su se posebno komšinice, i to one nezaposlene i, valjda, dokone i željne „krvi“. Šteneće, komšijske, daj šta daš.

Postalo je krivo za sve i svja u „kraju“ i šire, tako da su ga „vlasnici“ čuvali ne samo od urokljivih očiju, već i od, sasvim izvesnog linča u slučaju smanjene budnosti.

Omraza se sa potpuno nedužnog kučeta prenela na koliko do juče, tačnije pre dovođenja šteneta u svoju kuću, skoro omiljene gazde. Od durenja, opominjanja, pretnji i ostavljanja pisanih pretnji peticijom zbog „zlostavljanja i zanemarivanja životinja“ (doza samokritičnosti se komšijama ipak  mora priznati), stiglo se, mic po mic, mesec po mesec do najotvorenijih nesimpatija, čak i mržnje, skoro do rata. Napetost su smirivali muškarci, nezainteresovani za pitanja „higijene“ u ulazu, dvorištu (inače punom džukela) i šire.

Problem komšijskog kučeta podelio je i kućni savet, koji se nije sastajao po mnogo važnijim pitanjima nego što je udomljeni mešanac terijera. Budući bez manira i pedigrea, novi četvoronožni komšija zamerio se svom daleko neuglednijem  „rasnom“ rođaku iz prizemlja. Kidisao je ovaj i cvileo, ali je vesela ženka ponosno dizala glavu i radije jurila za mačkama nego da se obazire na kevtanje prcoljka. Ovako očigledno nepoštovanje i nipodaštavanje svog kućnog mezimca komšije su teško i uvređeno podnosile, dok nisu počele da rovare kod labilnijeg sveta na bensendinima i svakodnevnim isparenjima od ručkova. Što i nije bila teška rabota, obzirom na sivu i večito istu ponavljajuću svakodnevicu, lišenu bilo kog dubljeg smisla.

Svakodnevna zasedanja na klupi pod vođstvom Velike Skvo podizala su borbeni moral posustalih saplemenika, raspoloženijih za popodnevnu dremku od “velikih“ ratnih ciljeva koji bi se ostvarili kinjenjem komšiluka.

Imala je za to razloge najličnije prirode: budući da joj je pre pristajalo da bude majka ocu svoga deteta i po godinama i po gabaritima, komplekse je lečila držaći besplatno lekcije dečurliji, jer je samo njih mogla da kratkotrajno fascinira. Potom bi se dala u proganjanje, koje bi u trećem stadijumu prelazilo u mržnju i ratnohuškačku propagandu.

Velika Skvo je opomene slala preko dece. Kad bi njihovi roditelji prošli pored nekako naprasno utišane „dvorišne većnice“ na klupi, u kojoj su najverovatnije bili redovna tačka svakodnevnog reda, Gabaritna je pogled krila ispod crnih naočara plus gledanjem na suprotnu stranu sveta ili čak uvis.

Međutim, kako se jednoj od dežurnih idolopoklonica omaklo da mešanku terijera sočno počasti psovkama i pogrdama, vlasnik koji je izašao da predupredi koji uobičajeni bubotak u slabinu nedužnog kučeta, vratio joj je izgrdivši je na pasja kola, da se ćutke povukla u sigurnost svoga doma.

Odonda se stanje u mnogome promenilo.

Kao da je mešanka terijera osetila novu sigurnost, slobodno se šepuri među klupama odbornika komšijske skupštine. Za sad još ćute. A dalje-videćemo.