PONIŽENJE
Dragoslav Bokan
PONIZENJE je ime mucenistva koje je dominantno u nasem vremenu.
Ne klasicna tortura, ne bicevanje, ne raspece na krstu, ne izgnanstvo u Sibir, ne streljanje ili vesanje, odsecanje glave ili spaljivanje na lomaci, nista od toga.
Ponizenje.
Na sto nacina i u svim zamislivim oblicima.
Kada su me svojevremeno hapsili i mucili (u vreme milosevicevog toboze "nacionalnog", predpetooktobarskog rezima), ponizavanje je bilo sustina citavog ovog rituala ubedjivanja da trebam i moram da saradjujem sa sveprisutnom Sluzbom drzavne bezbednosti.
Ja sam odavno jos bio psihicki spreman na mucenje i fizicki bol, na to sam se "shtelovao" i pripremao tokom mog boravka na ratistu.
Morao sam, kao komandant, da budem spreman da izdrzim sve te jezive muke i docekam smrt kao olaksanje i spasenje, a posle svih tu prozivljenih krugova pakla. Da su me tad uhvatile ustase ili bosnjacki specijalci oni bi me zivog pekli na raznju, i to doslovno.
I ja sam to znao i na neki nacin iznutra bio spreman na to (a i uvek sam nosio bombu sa sobom, okacenu o uniformu i spremnu da preduhitri ove moje mucitelje iz ratnog horror-filma).
Gledao sam uzivo i govorio na sahranama nekih svojih saboraca koji su bili muceni i peceni, bez ociju i usiju, sa izrazom mrtvog lica koje nikada necu moci da zaboravim.
Takvo je bilo vreme. I niko ko nije to proziveo nece znati koliko smo mi bili usamljeni i doslovno prepusteni sami sebi - bez ikakve i icije pomoci i podrske. Bila je to Golgota mnogo gora od one iz Prvog i Drugog svetskog rata, zato smo smo bili napusteni od svih (pa i velikog dela svog naroda), oklevetani i bez ikakvih saveznika.
Ali, da se vratim na temu.
Mucili su me i ponizavali u Novom Sadu, u tamosnjoj policijskoj stanici te 1996. god pre sedamnaest godina i pokusavali da time slome moj unutrasnji otpor i uzmu mi dusu.
Detalje ne bih navodio, niti se previse podsecao toga.
Ali, moram makar toliko koliko je neophodno da bih se zivo podsetio onog mog UZASNOG OSECANJA u tim mracnim hodnicim i kancelarijama (i u sobi s krvavim zidovima), s tim iscerenim licima mucitelja i "ponizivaca" (ako tako moze da se kaze).
Secam se njihove radosti kad god bi videli lom na mom licu i "krsenje stakla" u mojim ocima.
Secam se tih psovki, tog urlanja, tih ucena i pretnji (posebno onih na temu sta ce se dogoditi mom detetu ako ne budem savio kicmu).
Secam se svega, ali posebno moje apsolutne dezorijentisanosti, uz samo jednu preostalu jasnu misao: da se ne smem niposto predati niti popustiti. I secam se moje zbunjenosti pred svim tim beskrajnim vredjanjima i ponizavanjima, jer sam na fizicke muke i bol, kako rekoh, bio spreman, ali na ponizenja - nisam.
To je tajna snage ponizavanja.
Taj osecaj gadjenja nad samim sobom, za razliku od ponosa dok podnosimo ono klasicno mucenje.
Jer tokom mucenja strada samo telo, a ponizavanjem - nasa dusa.
Danas se ponizenje prosirilo, "oprisutnilo" i umnozilo, i to toliko da ga tesko mozete izbeci.
I ta stalna stradanja i skoro pa svakodnevna raspinjanja nase duse, to osecanje ocaja i beznadja (uokvireno osecanjem sopstvene krivice sto moramo da prolazimo kroz ovaj odvratni ritual) je i opis uzasa zivljenja u ovoj imitaciji zivota, a u ovoj katastrofi od zemlje.
Silovatelji Srbije je unistavaju, zajedno sa svima nama, vec sedamdeset godina.
A ponizenje i bahatost su njihov najdelotvorniji i najmracniji metod lomljenja kicme citavom narodu, a najvise onom njegovom najponosnijem i najnepokornijem delu.
To je i precizna definicija uzasa koji osetimo svaki put kad neko, namerno i s jedva prikrivenim uzivanjem, pokusa da nas ponizi i ponisti.
To ne smemo nikako dopustiti.
Da im prodje ovaj udar na nas i nas PONOS.
Jer nam je jos jedino on preostao.
PONIZENJE je ime mucenistva koje je dominantno u nasem vremenu.
Ne klasicna tortura, ne bicevanje, ne raspece na krstu, ne izgnanstvo u Sibir, ne streljanje ili vesanje, odsecanje glave ili spaljivanje na lomaci, nista od toga.
Ponizenje.
Na sto nacina i u svim zamislivim oblicima.
Kada su me svojevremeno hapsili i mucili (u vreme milosevicevog toboze "nacionalnog", predpetooktobarskog rezima), ponizavanje je bilo sustina citavog ovog rituala ubedjivanja da trebam i moram da saradjujem sa sveprisutnom Sluzbom drzavne bezbednosti.
Ja sam odavno jos bio psihicki spreman na mucenje i fizicki bol, na to sam se "shtelovao" i pripremao tokom mog boravka na ratistu.
Morao sam, kao komandant, da budem spreman da izdrzim sve te jezive muke i docekam smrt kao olaksanje i spasenje, a posle svih tu prozivljenih krugova pakla. Da su me tad uhvatile ustase ili bosnjacki specijalci oni bi me zivog pekli na raznju, i to doslovno.
I ja sam to znao i na neki nacin iznutra bio spreman na to (a i uvek sam nosio bombu sa sobom, okacenu o uniformu i spremnu da preduhitri ove moje mucitelje iz ratnog horror-filma).
Gledao sam uzivo i govorio na sahranama nekih svojih saboraca koji su bili muceni i peceni, bez ociju i usiju, sa izrazom mrtvog lica koje nikada necu moci da zaboravim.
Takvo je bilo vreme. I niko ko nije to proziveo nece znati koliko smo mi bili usamljeni i doslovno prepusteni sami sebi - bez ikakve i icije pomoci i podrske. Bila je to Golgota mnogo gora od one iz Prvog i Drugog svetskog rata, zato smo smo bili napusteni od svih (pa i velikog dela svog naroda), oklevetani i bez ikakvih saveznika.
Ali, da se vratim na temu.
Mucili su me i ponizavali u Novom Sadu, u tamosnjoj policijskoj stanici te 1996. god pre sedamnaest godina i pokusavali da time slome moj unutrasnji otpor i uzmu mi dusu.
Detalje ne bih navodio, niti se previse podsecao toga.
Ali, moram makar toliko koliko je neophodno da bih se zivo podsetio onog mog UZASNOG OSECANJA u tim mracnim hodnicim i kancelarijama (i u sobi s krvavim zidovima), s tim iscerenim licima mucitelja i "ponizivaca" (ako tako moze da se kaze).
Secam se njihove radosti kad god bi videli lom na mom licu i "krsenje stakla" u mojim ocima.
Secam se tih psovki, tog urlanja, tih ucena i pretnji (posebno onih na temu sta ce se dogoditi mom detetu ako ne budem savio kicmu).
Secam se svega, ali posebno moje apsolutne dezorijentisanosti, uz samo jednu preostalu jasnu misao: da se ne smem niposto predati niti popustiti. I secam se moje zbunjenosti pred svim tim beskrajnim vredjanjima i ponizavanjima, jer sam na fizicke muke i bol, kako rekoh, bio spreman, ali na ponizenja - nisam.
To je tajna snage ponizavanja.
Taj osecaj gadjenja nad samim sobom, za razliku od ponosa dok podnosimo ono klasicno mucenje.
Jer tokom mucenja strada samo telo, a ponizavanjem - nasa dusa.
Danas se ponizenje prosirilo, "oprisutnilo" i umnozilo, i to toliko da ga tesko mozete izbeci.
I ta stalna stradanja i skoro pa svakodnevna raspinjanja nase duse, to osecanje ocaja i beznadja (uokvireno osecanjem sopstvene krivice sto moramo da prolazimo kroz ovaj odvratni ritual) je i opis uzasa zivljenja u ovoj imitaciji zivota, a u ovoj katastrofi od zemlje.
Silovatelji Srbije je unistavaju, zajedno sa svima nama, vec sedamdeset godina.
A ponizenje i bahatost su njihov najdelotvorniji i najmracniji metod lomljenja kicme citavom narodu, a najvise onom njegovom najponosnijem i najnepokornijem delu.
To je i precizna definicija uzasa koji osetimo svaki put kad neko, namerno i s jedva prikrivenim uzivanjem, pokusa da nas ponizi i ponisti.
To ne smemo nikako dopustiti.
Da im prodje ovaj udar na nas i nas PONOS.
Jer nam je jos jedino on preostao.
0 Коментари