"ЦЕПТЕР" ПРИВРЕДА
Распишу конкурс: јаве се на стотине стручњака, без посла, с слабашном надом. Прођу први, други, трећи, четврти круг. Избечени што су толике себи сличне избацили из конкуренције.
Питају их колику би плату волели да имају. Цењкају се као на пијаци (обавезно се позову на Србију). Почну и да се интимизирају, прелазе на "ти". Изабрани се осећају као у Холивуду, на десетом небу.
Поведу их својим луксузним колима на ручак где опуштено ћаскају, како би будућим запосленима, тим изабраницима, тим миљеницима судбине показали сву своју моћ. Али и њихову будућност. Циљ ка коме треба да стреме.
Поведу их до својих магацина, бироа, канцеларија, похвале се својим раскошним возним парком.
А онда их, коначно, поведу и у своја престоничка представништва, где трећем за столом обавезно фали столица или лаптоп- "само што се нису преселили у већи пословни простор у Кнез Михајловој улици".
Сан траје још неколико дана, док им се сви обраћају с осмесима, тако благоаклоно да ни сами најбољи дипломци најтежих факултета не знају чиме су то заслужили; потрају колико и обуке и "презентације" продајног програма, уз обавезно обећање отварања пројектног бироа уз још обавезније усавршавање у иностранству...
Мехур од сапунице распрсне прва непланирано поједена бомбона из чиније за госте, за коју уследи по прстима.
Затим, кад од службеног аута буде ем нека времешна крнтија, ем заједничка на три комерцијалисте за шта су у ствари примљени врхунски инжењери, са знањем програмских језика, пројектовања и барем три светска језика...
Потом кад се сви опусте и одомаће, а ипак још нису своји, јер се одлично зна хијерархија (газдин син, па газдин кум, па газдина снаха...), уследи први ултиматум: 10 личних пословних контаката дневно. И нови-вредност склопљених уговора за месец дана. Обично нереална. Да се утера страх у кости инжењерима комерцијалистима. Који, претпостављате, никада неће добити место у планираном пројектном бироу, а од стручног усавршавања, изузмемо ли дисциплиновање, ни "с". Иностранство, само у сопственој режији и на крају, кад схвате да је "привредни" простор ове земље опсела цептер паучина, цептер синдром.
Били примљени на пробу или за стално или неодређено време, примиће прву и, уколико је не зараде склопљеним уговорима, ниједну више плату-могу да туже, ако имају за адвоката и вођење компликованог радног спора.
Ово је готово једини избор за запошљење у слободној понуди, невезаној за државу и државне фирме, резервисане искључиво за партијске кадрове. Као што се ономад "НИС" похвалио са насловних страница штампе пријемом чак 500 младих стручњака. Наравно, без икаквог конкурса. Из базе пријављених са сајта фирме, из које су случајно извучени све млади социјалисти.
"Цептер" привреда је необичан спој гламурозног мафијаштва у најсуровијој либералној обланди.
Кад те неуморни "сарадник" заврбује и обучи послу презентације и продаје, паразитира на теби до последње капи тоје крви. Све у процентима. Транспарентно. Док не октријеш да је то паразитска учмала банда трговаца твојом чашћу и моралом да свој родбини увалиш "космичке" легуре и неуништиве лексане, који сви дотрају за генерални ремонт најкасније за три године.
Да би се одржали, производи морају да се замене у деловима, који су скупи него да за исти рок купите нови производ. У међувремену сте заврнули сву родбину да вас одржи у преварантском послу најобичније секте. У којој су сви газдини рођаци директори добијају наградна путовања, аутомобиле (за сликање, после врате), а ви који комад. Онај за одржавање после извесног рока, јер ће се наћи неки разлог због којег се не уважава рекламација, иако је бесмртно и неуништиво, за генерације...Ако не свиснете кад вам се у врелој води отопи позлаћена ивица прескупог порцелана, свиснућете од првих жалби и рекламације родбине којој сте у жару борбе за статус и опстанак (уговор) увалили све комбинације из понуде, скинувши им сву своју евентуалну зараду.
Транге франге, цептер привреда, неуништиви мултилевел за "рођаке са села" постаде рецепт за малу и средњу привреду, безбројне мешетаре и трговце који су прву своју велику продају преко привредних или политичких мафијаша регистровали у АПР-у.
И док наша деца не успевају од свога рада у "коње убијају, зар не?"фирмама да сачувају од порезника, јавних комуналних предузећа и осталих оно што смо им ми стекли, јер никако да зараде своју другу плату и устале се на послу који се и плаћа, све што можемо је да пребиремо по својим адресарима давно непостојеће контакте како бисмо их спасли судбине беземљаша. Сви путеви их воде у Рим. Тамо где се за рад, макар он био и конобарисање, ПЛАЋА.
Питају их колику би плату волели да имају. Цењкају се као на пијаци (обавезно се позову на Србију). Почну и да се интимизирају, прелазе на "ти". Изабрани се осећају као у Холивуду, на десетом небу.
Поведу их својим луксузним колима на ручак где опуштено ћаскају, како би будућим запосленима, тим изабраницима, тим миљеницима судбине показали сву своју моћ. Али и њихову будућност. Циљ ка коме треба да стреме.
Поведу их до својих магацина, бироа, канцеларија, похвале се својим раскошним возним парком.
Сан траје још неколико дана, док им се сви обраћају с осмесима, тако благоаклоно да ни сами најбољи дипломци најтежих факултета не знају чиме су то заслужили; потрају колико и обуке и "презентације" продајног програма, уз обавезно обећање отварања пројектног бироа уз још обавезније усавршавање у иностранству...
Мехур од сапунице распрсне прва непланирано поједена бомбона из чиније за госте, за коју уследи по прстима.
Затим, кад од службеног аута буде ем нека времешна крнтија, ем заједничка на три комерцијалисте за шта су у ствари примљени врхунски инжењери, са знањем програмских језика, пројектовања и барем три светска језика...
Потом кад се сви опусте и одомаће, а ипак још нису своји, јер се одлично зна хијерархија (газдин син, па газдин кум, па газдина снаха...), уследи први ултиматум: 10 личних пословних контаката дневно. И нови-вредност склопљених уговора за месец дана. Обично нереална. Да се утера страх у кости инжењерима комерцијалистима. Који, претпостављате, никада неће добити место у планираном пројектном бироу, а од стручног усавршавања, изузмемо ли дисциплиновање, ни "с". Иностранство, само у сопственој режији и на крају, кад схвате да је "привредни" простор ове земље опсела цептер паучина, цептер синдром.
Ово је готово једини избор за запошљење у слободној понуди, невезаној за државу и државне фирме, резервисане искључиво за партијске кадрове. Као што се ономад "НИС" похвалио са насловних страница штампе пријемом чак 500 младих стручњака. Наравно, без икаквог конкурса. Из базе пријављених са сајта фирме, из које су случајно извучени све млади социјалисти.
"Цептер" привреда је необичан спој гламурозног мафијаштва у најсуровијој либералној обланди.
Да би се одржали, производи морају да се замене у деловима, који су скупи него да за исти рок купите нови производ. У међувремену сте заврнули сву родбину да вас одржи у преварантском послу најобичније секте. У којој су сви газдини рођаци директори добијају наградна путовања, аутомобиле (за сликање, после врате), а ви који комад. Онај за одржавање после извесног рока, јер ће се наћи неки разлог због којег се не уважава рекламација, иако је бесмртно и неуништиво, за генерације...Ако не свиснете кад вам се у врелој води отопи позлаћена ивица прескупог порцелана, свиснућете од првих жалби и рекламације родбине којој сте у жару борбе за статус и опстанак (уговор) увалили све комбинације из понуде, скинувши им сву своју евентуалну зараду.
И док наша деца не успевају од свога рада у "коње убијају, зар не?"фирмама да сачувају од порезника, јавних комуналних предузећа и осталих оно што смо им ми стекли, јер никако да зараде своју другу плату и устале се на послу који се и плаћа, све што можемо је да пребиремо по својим адресарима давно непостојеће контакте како бисмо их спасли судбине беземљаша. Сви путеви их воде у Рим. Тамо где се за рад, макар он био и конобарисање, ПЛАЋА.
0 Коментари