КЛО(В)НОВИ
Да и ако имате своју фирму, да ли бисте у њу примили свог размаженог сина расипника, свог сина уопште? Да ли бисте му поверили да управља стручњацима, ако знате колико вас је скупо коштало његово школовање и какво је знање стекао? Најзад, да ли уопште познајете свог сина?
Добар отац ће га плаћати да не ради и не квари му посао, без обзира што ће га такав син на крају наследити-то не може да промени.
Наравно, не мора син бити ни толико лош. Али ће код свог оца власника, уколико је озбиљан, радити као и остали-у фирми неће бити род, већ у толико пословнијем и звничнијем односу што су ван фирме фамилија.
Уколико је фирма друштвена, такве су ствари по нашем законодавству недопустиве и имају име-непотизам. Нека је син и најбољи, богзна колико неопходан, не може, због закона, радити за оца послодавца, тачније руководиоца, тако бар прописује закон (антидискриминационо законодавство: http://www.minrzs.gov.rs/files/doc/porodica/ostali/Zakon%20o%20zabrani%20diskriminacije.pdf).
Син, ћерка, жена...и тако даље. Чак и пријатељ, као и интересно повезани партнер. Ако постоји добра воља, све се може доказати. Оваква пракса је не само незаконита, већ води апсолутној девалвацији институције "конкурс", која доживљава само подсмех. Јер, запитајмо се искрено и поштено, чему кад толико противречи пракси? Укинимо конкурсе, легализујмо праксу.
Зато је српска привреда ту где јесте. Као и друштво једнаких шанси и "стоп партијском запошљавању"-слогани за једнократну, читај предизборну, употребу.
Чак су и правници заборавили шта значи реч непотизам. На мишљење већине њих, непотизам сваке врсте, у најширем смислу кад на одређено стручно место дође чак и комшиница или познаник на конто комшијских односа или познанства, пошто је апсолутно потврђен у пракси јесте, дакле, и легалан и законит. Дође им некако "сасвим у реду" и "нормално" што неко ко то може ухлебљује породицу, па рођаке, па познанике-посебно оне од којих може имати само користи. И шта даље рећи? Тако изопачену праксу оправдавају правници. Додуше свесни да би на било који приговор инспектори рада на "храни" у државним органима, евентуално, тек "пустили ветар" услед активније пробаве у кризно време.
Не прође дуго да новозапошљени уђу у колотечину и придруже се ланцу оних који запошљавају, и тако у бескрај.
Спремност на колаборацију увек бива награђена.
Она се не оличава само у кооперативности, враћању дуга и учењу задуживању, већ и у слепом прихватању имиџа и понашања моћног идола. У опхођењу, цитирању, понашању, и, посебно, изгледу. Наједном приметите како су се сви на дохват моћи униформисали. И кад их не познајате, по оделу, држању и ситницама, које неизоставно сви одреда носе, ма како били смешни, некако знате с ким имате посла.
Умало да заборавим врхунац врхунца: непотизам је за појаву наслеђивања радног места у државним службама-што је свето правило недодирљиве административне (бирократске) касте-мало дете. Ако родитељ оде у пензију, наслеђује га дете!
Правило које трпи изузетке чак и у краљевинама, у Србији не дозвољава преседане. Закон ово изричито забрањује. Али, обичаји, незамерање, манир да "рука руку мије", завет ћутања и наш изум-подразумевање, важе чвршће од "бесе". И тако се, кад се једном углавите, државни посао, ма које струке били, рачуна у некакву "породичну традицију", иако се то у ствари свугде у нормалном свету рачуна за неке преко потребне и цењене професије: лекаре, адвокате, учитеље...Нико вас у овом крунисању непотизма до даљег неће спречити. Напротив, ућуткаће "гласника".
Малигна бирократија за коју су кафкијански описи доброћудни, умножава дистанцираној мањини магритовску представу кло(в)нова. Не смете се ни случајно насмејати овом надреалном позоришту живих лутака. Може вас прескупо коштати. Заборавили су кад су били људи и шта је нормалност. Моја Србија је одавно постала Падињак, а у павиљонима ће уточиште налазити оно мало нормалних, који још увек не желе да постану клонови нити ичији кловнови.
И тако ће се огромна већина која се није честито ни описменила, испраних мозгова, похабаног (м)орала, попут дресираних дога на сваки звиждук газде окомити на беспомоћну мањину. Вијаће их и саплитати до истребљења. Овоме поучава малтене сваки футуристички роман века који је за нама. А имамо и домаћу литературу. Читајте, док га не спале и не забране Радоја Домановића. У Србији je такав, на жалост инспирације имао напретек, али није могао доживети старост.
Посвећено Зорану Петровићу Пироћанцу:
Нека му од Србије небо буде боља отаџбина.
Наравно, не мора син бити ни толико лош. Али ће код свог оца власника, уколико је озбиљан, радити као и остали-у фирми неће бити род, већ у толико пословнијем и звничнијем односу што су ван фирме фамилија.
Уколико је фирма друштвена, такве су ствари по нашем законодавству недопустиве и имају име-непотизам. Нека је син и најбољи, богзна колико неопходан, не може, због закона, радити за оца послодавца, тачније руководиоца, тако бар прописује закон (антидискриминационо законодавство: http://www.minrzs.gov.rs/files/doc/porodica/ostali/Zakon%20o%20zabrani%20diskriminacije.pdf).
Син, ћерка, жена...и тако даље. Чак и пријатељ, као и интересно повезани партнер. Ако постоји добра воља, све се може доказати. Оваква пракса је не само незаконита, већ води апсолутној девалвацији институције "конкурс", која доживљава само подсмех. Јер, запитајмо се искрено и поштено, чему кад толико противречи пракси? Укинимо конкурсе, легализујмо праксу.
Зато је српска привреда ту где јесте. Као и друштво једнаких шанси и "стоп партијском запошљавању"-слогани за једнократну, читај предизборну, употребу.
Не прође дуго да новозапошљени уђу у колотечину и придруже се ланцу оних који запошљавају, и тако у бескрај.
Спремност на колаборацију увек бива награђена.
Она се не оличава само у кооперативности, враћању дуга и учењу задуживању, већ и у слепом прихватању имиџа и понашања моћног идола. У опхођењу, цитирању, понашању, и, посебно, изгледу. Наједном приметите како су се сви на дохват моћи униформисали. И кад их не познајате, по оделу, држању и ситницама, које неизоставно сви одреда носе, ма како били смешни, некако знате с ким имате посла.
Правило које трпи изузетке чак и у краљевинама, у Србији не дозвољава преседане. Закон ово изричито забрањује. Али, обичаји, незамерање, манир да "рука руку мије", завет ћутања и наш изум-подразумевање, важе чвршће од "бесе". И тако се, кад се једном углавите, државни посао, ма које струке били, рачуна у некакву "породичну традицију", иако се то у ствари свугде у нормалном свету рачуна за неке преко потребне и цењене професије: лекаре, адвокате, учитеље...Нико вас у овом крунисању непотизма до даљег неће спречити. Напротив, ућуткаће "гласника".
 |
| Да не буде забуне, текст је илустрован сликама Рене Магрита. Аутор је одавно мртав |
И тако ће се огромна већина која се није честито ни описменила, испраних мозгова, похабаног (м)орала, попут дресираних дога на сваки звиждук газде окомити на беспомоћну мањину. Вијаће их и саплитати до истребљења. Овоме поучава малтене сваки футуристички роман века који је за нама. А имамо и домаћу литературу. Читајте, док га не спале и не забране Радоја Домановића. У Србији je такав, на жалост инспирације имао напретек, али није могао доживети старост.
Посвећено Зорану Петровићу Пироћанцу:
Нека му од Србије небо буде боља отаџбина.
НОВИ){kind=link}
0 Коментари