ЗБУЊЕНОСТ...

Нисам се причестила годинама, због тешке, нетипичне анемије, којој је доба управо у ово време, после зиме у пролеће.
Истрајах и случајно, као да ме је сам Бог подб`о окренем своју парохијанску цркву да проверим има ли поноћне службе и причести. "Да ли сте се исповедили? Ако нисте, нећете моћи да се причестите код нас"-одговара женски  глас с друге стране жице.
Чекај! Шта је ово? Да ли је ово могуће? Каква исповест, па причест?
"А, извините, не разумем, код вас може само да се причести?"
"Да, али ако сте се исповедили".

"Нисам. Право да вам кажем, немам појма, нисам одавно. А како да се, онда, причестим?"
"Можете-одговара женски глас с друге стране, из канцеларије парохијске цркве којој припадам- да одете на Вечерње у....(другу) цркву, па онда у поноћ код нас на причест, или да све заједно обавите код њих, само пожурите...."
Не знам о чему се ради, до сада сам се увек исповедала пред причест, а онда се причешћивала. Шта је сад ово? Једно тамо, друго вамо...
У другој цркви вечерње на Велику суботу почело и завршило се раније него иначе.
Прилазим свештенику, питам да ли је могуће да је постало тако компликовано причестити се; одговара- "Не знам, како где и како у којој цркви, а код нас..."
Поноћна васкршња служба. Господе, црква у центру вароши полупразна. Дошли су само ранораниоци, који би први да се причесте.
"Крв и тело Христово" примих и нафору, без исповести.
Нико ништа није питао.
Црквењак заборавио да прође с тасом кроз народ.
На моје питање "А исповест?" одговара "Све је у реду".
Нисам обавештена. Ваљда је све у реду.
Откад се све ово променило?