БИТИ ИСТИ, БИТИ ПОСЕБАН, БИТИ САМО СВОЈ

                                       
                                         Поштовани читаоци, добронамерни суграђани,

док уживате у музици нашег одрастања и порукама једног посебног човека, Зорана Костића познатијег као Цане, желим, по ко зна који пут да поновим његову и своју, можда и поруку многих од вас "Бити исти, бити посебан, бити слободан, бити само свој".
Поруку у којој је једна аутентична и самосвојна личност најречитије исказала себе. Свој избор.
По ко зна који пут ћу, угледајући се на овог сјајног човека, чију сасвим особену свет(л)ост не помрачују ни животне недаће, а могао је другачије и да их нема, али је изабрао, поновити његове непролазне поруке: "тамо где је срце, тамо сија сунце", као и "тамо где је страх, тамо живи мрак". Да јасно зна и јасно страда. Зато је Цане један. И јединствен.
Нећу да ласкам себи.
Али, једноставно, под притиском околности морам да свако мало понављам његов стих "бити само свој", бити само свој.
Иза "...бележака једне Жане" стоји само Жана, њени избори, њени неизбори и нико и ништа више.
Знам да сте то препознали. Нисте ви мој проблем.
"Белешке" су само моје. Иза њих не стоји нико до ја сама и каткада неки сарадник, по мом избору, или, према свим кодексима професионалног поштења, коректно наведен избор. Опет мој. Неко ме предухитрио, а нећу да се понављам, већ је рекао оно о чему сам хтела да пишем и скренем пажњу, а урадио је то довољно јасно и добро да није било потребе да се накнадно трудим.
Не постоји онај ко би и због једног другог разлога могао да ме натера да га изаберем или, не дај Боже, протежирам-све је то мој избор.

Пишући, ево, пету годину свој блог-често говорим да догађаји бирају мене, не ја њих. Они се, једноставно, наметну. Сматрам својом професионалном обавезом да их пропратим и забележим. Сматрам да заслужују да буду поменути као корисне или штетне иницијативе, врло се често ограђујући од било каквог коментара, предочавајући читаоцима чињенице о којима могу додатно да се распитају и на основу више извора донесу неки свој суд. Ја нисам судија. Ја само бележим.
Нисам на платном списку ниједне организације, ниједне странке, ниједне политичке опције. Настојим да моја једина опција буде стварност и истина. Да је пренесем. Вама препуштам тумачења. То није мој посао.
Бележим, наравно, и своје мишљење. Оно је моје основно људско и грађанско право. Утолико више и одговорније што је изложено суду јавности и бројним тумачима. Нисам ја та која треба да им покаже из ког угла се нешто најбоље види, морају га откри(ва)ти сами.
Сва моја невоља потиче из упорности којом се посвећујем овој малој својеврсној хроници свога града и времена у којем сам се затекла. А које је такво какво јесте.
У којем сте заштићени ако имате "газду". У којем се просто подразумева да морате бити нечији.
Није моје да, бележећи, имам опцију. То је само моја приватна ствар.Моје Уставом гарантовано право на свој избор.
Моје једине судије сте ви који читате овај блог, који на њему налазите записе о себи, ономе што радите, можда и што осећате и мислите.За ово последње, оно што осећате и мислите, скидам са себе сваку одговорност. То сте ви, а не ја. Свако правдање импутирало би ми некакву одговорност. Као хроничар, одговорна сам само истини, у мери у којој је могућа.
Да бисте боље разумели повод због којег сам била приморана да све ово напишем или, боље речено, поновим, испричаћу вам једно лично искуство.
Својевремено, радећи у једној редакцији, догодило се да се у новинама појави текст о извесним догађајима у нашој општини. Хитно је на преки суд у Веће општине којим је тада заседао председник општине позвана једна колегиница, која је управо стигла на посао, немајући појма зашто је позвана на врховно заседање. Напали су је с врата, засули ужасним речима-а она није имала ни представу о чему се ради. Скочили су на њу надлежни начелници, чланови ондашњег Извршног одбора, сви. Окренула се, остављајући их отворених уста, запутила се ка редакцији, пошто је претходно из нечијих руку просто истргла дневну новину са инкримисаним насловом, за који је, наводно, била одговорна.
Подигла је слушалицу и из импресума тиражне дневне новине окренула број рубрике. "Молим вас, да ли је ту новинар са иницијалима... који је у данашњем броју потписао наслов...?"
После извесног времена, одазвао се писац. Пред забезекнутим члановима Извршног одбора, упитала је гласно и јасно: "Молим вас, пошто имам проблема на послу, да ли бисте могли да дођете или да дођем да се суочимо и, евентуално, упознамо, пошто до малочас нисам знала ни да ли сте колега или колегиница, а ипак сам вам доставила информацију о догађајима о којима пишете?" Функционери су се тада застидели и повукли, ујдурма разоткривена и обесмишљена.
Тако се ја осећам данас, ни крива ни дужна, зато сам се и сетила ове поучне животне анегдоте, чији сам сведок пре неких сада већ 18 година била. Отуда потреба да се оправдам само вама.
"Земун инфо или белешке једне Жане" су мој скромни допринос нашој истинитијој стварности, да се знамо, препознамо, да негде, ипак, постојимо. И никад и ништа више, поновићу по хиљадити пут.